Зора

Стр. 246

3 0 Р А

Вр. VII.

говања, и према томе више је него извесно, да је платио. За тим спомену, да је баш и тако, како тужитељ вели, по §. 928. тачка а »Грађанског и трговачког законика«, вели: »Тужба механџије и угоститеља за пребивалиште и храну застарева за шесш месеци «, а ово, тако звано, његово дуговање је од пре неких петнаест и више година! Сем тога на основу чл. 12. »Механске Уредбе«, ко тужи за више од дванаест гроша механског дуга а нема признанице — одбија се од тражења. -—■ И по томе не плаћа он. Даље, вели, да је његово имовно стање добро познато свакоме; да он даје новац на зајам, и према томе нема нужде да узима на зајам .. . Ово чича-Јордана ужасно дирне и потресе. Није могао својим очима и ушима веровати, да ће се човек заклети (криво заклети!) заједнутако малу суму! И он се зарече, да неће више да буде механџија. Чим пролеће пукне, иде опет у пударе. Гадно му међу људима, лепше му изгледа

међу децом. Лакше је с безазленом децом се кавџити него с поквареним људима парничити. — Море, неје, вели чича-Јордан, механџилук за мен'! — Ех, пударлук, — колај работа! Ту с децу имам посла; а с децу ласно! Викнем: а, бре, деца, а они се разбегну како чворци! * Сад је опет пудар. Опет га хвале као вредна и поуздана, само му замерају и коре га, што је и сувише добар, па ће на јесен опет красти дђца. Али он обећава да ће одсад бити други човек, а позива се на пушку, коју је купио, као на доказ, да није више он онај стари чичаЈордан. Неће више мотком, него пушком; па да убије ка' врапца, свакога оног кога нађе у башти!.... А ко хоће да види, како је чичаЈордан одржао реч, и какав је био одсад као пудар, тај нека се врати опет на Г1рву Главу ове приповетке и нека је прочита. Биоград.

ЈСјеснишшбо

У Д0ЈУ10ВКМ Емшерији и ахбабу: Алекси Шантгфу

Опет ме ево, на твојијех груди, РоВена грудо, — мајко моја мила, Животом срце опет ми се буди, И пјесма ево порађа се чила. Гле, сунце твоје опет грије мене, О, како њежно злаћане му зраке Згривају моје груди залећене, И дух ми дижу небу под облаке.

С висине сиње — сунцу испод крила Гледам те, гледам, мој премили доме: Високе горе —• станке 6'јелих вила И родна поља, дубраве питоме. Ту сиједа Вележ, што високо гори Диже се к небу и сунчаном сјају, Сваког јутра оклен јасна зора зори, И златног сунца зраке заблидтају.