Зора

32

Вр. VII.

3 0 Р А

Стр. 245

(другу половину је задржала ако буде порода) и наскоро се и удала за њега. И господин Петроније постаде богат човек. У служби је напредовао; привређивао и он и жена. Пара се на пару гомилала. Он доноси плату а она даје новац под интерес; и имање је расло брзо као лавина што расте кад се опучи низа страну од брега. Био је у сваком изобиљу, и није никакво чудо што је заборавио на беду и невољу; заборавио да је некада живео неки вечито гладни Петроније који се хранио у ашчиници код неког чича-Јордана и грднп Фалатао хлеб који је наслаган био у грдној количини, до које је Петроније најрадије седео; прво за то јер се могао и сам послужити, а друго, што је још боље, могао је појести пет комада а платити само један комад. * Њему се, дакле, обрати једнога дана чича-Јордан с намером, да га опомене на старо дуговање. Али грдно наседе. Јер господин Петроније га само погледа од главе до пете, па пође даље. — Господин-Петроније! Што, не познајеш ме зар ? Тада Петроније протрља чело и опет стаде одмеравати чича-Јордана од главе до пете, и најзад рече, да се њега сећа, али се дуговања никаквог не сећа; све му се чини, да је он то давно и давно исплатио. — Неси исплатија, господине, неси! Имаш многе државске бриге, па си заборавија зар, а ја си пантим убаво! вели чича-Јордан. — Море, шта ти мени ту звоцаш! набрецну се госп. Петроније. Још ћу и таквим рекалијама дуговати! Па му спомену неке параграФе по којима и да није наплатио дуг, нема сада права да га потражује. ЧичаЈордан се стаде снебивати и узми-

цати што госп. Петронијајош више охрабри. — Марш, џукело Турска!... Још ћу и таким гуланФерима дуговати! Није ово Турска, ни Арнаутлук! заврши госп. Петроније и чистећи четкицом своје обојене бркове баци један презриви поглед на запрепашћеног и постиђеног чича-Јордана, који остаде као укопан у месту. * — »Турчин« ми рече! пцето ниникакво! јадаше се чича-Јордан кад се нађе међу својима. Е, што да ми рекне да сам Турчин?... Овој ли је Турчин! ? узвикну и загрну рукав показујући гостима својим тетовиран крст на рукама. Е ли Турчин тура на себ' овај свети белег ?! вели идући од једног до другог госта и показујући знак крста. Несрећа ниједна!... Никога, бре, не тужи на суд ова бела глава за шесе' и девет године, —- а њег ме стаде ћеФ да тужим, ете, сад! — Па, вала, баш би и требало да га тужиш! вели му госп. Милија буџаклија. Па како сам ти докон, а одавно сам га узео на зуб, — таман згода да се ја и он искусуримо! Да га ја гготхватим, ама онако како ја знам и умем, онако мојски!... Ето, колико сутра... — Е да га тужиш ... вели госп. Милија. — ... а ти ћеш ми — пошто ми се није придесило пара данас — дати нешто ашлука . . . — Да дам, да дам! вели чичаЈордан и маша се за чекмеџе и даде му колко за први мах! Госп. Милија одмах оде, састави тужбу, и оде з' суд у име свога властодавца чича-Јордана, предаде тужбу и дочека дан суђења. Али се покуњен врати из суда. Госп. Петроније се вешто бранио. На суду је казао да се не сећа ду-