Зора

Стр. 244

3 0 Р А

Бр. VII.

јео а хтео и да се лепо носи, и за то је натезао к'о Шваба с гаћама. — Кад би се више вересије накупило, он би замолио чича-Јордана, да га засад причека. Мало-мало, па га тек замоли да га остави за сад, треба му, вели, цилиндер; други пут прстен, игла за машлију и тако даље. Мало по мало па се у последње време накупила толика сума да га је чича-Јордан и без молбе остављао на миру не смејући ни помишљати на наплату, кад је Петроније добио указ а задржала му се прва плата. Тада му је још сам чича-Јордан извадио осам цванцика и дао му да почасти друштво, а за плаћање вели: колај је работа. Кад узима послаће поштом; јер је Петроније био унапређен с премештајем. Како тад оде, као да пропаде човек. Чича-Јордан га више не виде и не чу за њега, све до скора, дакле за неких петнаест година. За то време је госп. Петроније начинио каријеру. Носио се лепо, понашао лепо, стекао много познанства, и спољашношћу својом умео придобити све, све без разлике пола и година старости. Разапео је мреже на све стране. Баш као вешт и искусан риболовац кад баца сертме па извуче богат лов у сертмету, па стане да бира. Ситне кесегице претури преко руке па их баца опет од себе, а крупније задржава, док се напослетку не намери на какву голему штуку; ту задржи, и она му обилно исплати сав труд. Тако је и он бацао мрежу и одабирао, док се на послетку није намерио и уловио оно што је тражио. Својим сомотским прслуком, прстењем, свиленим кишобраном од три дуката, својим Федермесером са неких осамнаест комада разних справа у корицама (као великим и малим ножевима, кашиком и вуљушком, ма-

казицама и турпијом којом је често у женском друштву турпијао своје нокте) а нарочито својим умешним понашањем, он је просто заносио госпоја Полексију, једну богату удовицу, старију од њега за неких једанаест година. Допао јој се једном приликом у неком друштву, и она му одмах поклони своје срце које је пре тога било законита својина најпре "ћир-Аидона бакалина а после газда-Ранисава магазаџије, али се још неко време ипак устезаше да му поклони и руку своју. Па најзад се реши да и то учини помоливши се најпре на гробу свога другога супруга, покојног газда-Ранисава магазаџије и потражив од њега опроштај и дозволу. Оде на гроб мужевљев, где му је подигла и споменик с натписом, који се свршаваше: »а овај спомен подиже му његова довека уцвељена и до гроба неутешна супруга Полексија. Ту се тихо помолила Богу. Кад је устала, осетила се, кажу лакше. Још се помало колебала идући сгробља, али је друге жене салетиле тешењем и храбрењем, а за једну од њих, веле, да је казала како је чула неке гласе из гроба; као покојник да је рекао: »Море, ћорава посла! Шта се млатиш, Бога ти, Полексија! Мртвима покој, а живима уживација!...«- Онда се и друга једна осмели па рече, да она само није хтела прва да каже, јер неби јој веровали; али кад је већ једна чула, онда нема смисла ни она да прећути што је чула. Она каже да је чула где је покојник рекао још и то: »Кад није било ништа оном ћир-Андону, кад си за мене пошла; — неће, веле, ни мени бити криво, кад пођеш, за господина Петронија!« Утешена тако духовно, удовица чим се вратила с гробља, пратила је бабу по господина Петронија. Преписала половину свега имања на њега