Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 243

силним бригама и државним пословима. — Хе-хе! смеје се чича-Јордан; Гледа ме на окаљке а не познава ме . . . не сећа ме се! — Море, неће да те позна, вели му један ђак, неће чича-Јордане, у томе је сва ствар. А да видиш, да му нешто опет затребаш, како би те лепо познао! Него сад постао велика зверка, па си ти сад за њега просто једна мања него микроскопска животињица, једна инФузорија!... — А и ти си луд, што трпиш то! Не био ја на твом месту! вели му господин Милија буџаклија (адвокат) ...Ти си ка' назарен... само велиш: »види Бог!« Кад му требаш, зна те, а кад му не требаш, не зна те и не познаје... То је оно што се у песми пева о Краљевићу Марку. Ја му, вала, не би пропустио, па да сам богат ка' онај Крсмановић... А колко их имаш таквих ? — Хехе, »кол'ко« питаш. Један ли је, па да га знаш. И ја па што збориш! И ја њи заборави, — та они мене да не забораве! — Е, ја би, видиш, газда Јордане, вели госп. Милија буџаклија, ја би овако то урадио. — Почем су те они већ заборавили — а и ти њих почињеш, како сам велиш, заборављати, — најбоље би било, да се пожуриш, док ниси са свим излапио, па да им се јавнеш ... да им кажеш: људи смо, ласно се заборављамо; а ја сам тај и тај, а чекања вала било баш доста —, па кад Бог вама, а ви мени . . . Па, ако те понеки и тад не позна, онда се мени обрати; и онда ће то бити лгоја ствар! Е што сам ти ја човек душманин за таква рђавсгва и пангалозлуке, то више нема! За добра човека сам ти, газда-Јордане, мек ка' овај љеб, ама за рђава, за пангалоза, — горе му куге и несреће, вала, не

треба од мене!. .. Шта вели, не познаје те! Ово је с тобом, ка' он што мало час заусти да рекнем за Краљевића Марка, вели: »Кад је мејдан дијелиши: Богом брате, Крал^евићу Марко! А када је шићар дијвлиши: Оклен бјеше, незнана делијо?!« * И доиста послуша га чича-Јордан, па стаде прилазити старим дужницима и опомињати их за дугове од пре десет, петнаест и више година. Код понекога се и ОФајдио; добио све, пола, или део, и био задовољан, а код понекога — ништа! Један га је чак грдно увредио. То је био неки госп. Петроније, чиновник вишега положаја, с великом платом. Као практикант ранио се код чича Јордана пре петнаест и више година кад је овај држао опет ашчиницу, само се онде звала » Ашчиница код Скендербега«. Тада је садашњи велики чиновник био пука сирота, кубурио као ђаво а јео као хала. Плата му била мала и за храну а камо ли за одело. Памти га чича-Јордан кад је сам себи пришивао дугмад »јемствеником«. А био је кицош. Као ђак најрадије је послуживао код маторих бећара који су се лепо носили. И он се још као ђак научио на последцу моду добијајући одело од господина кога је послуживао. За то му је и тешко било кад је постао практикант и морао сам себи куповати одело, јер је волео да се лепо носи. Идеал му је био да стече леп сат, перорез са осамнаест делова и свилен фини кишобран, који је у футроли носио само кад је било ведро, јер за кишовито време имао је други простији, вунени. Лако је оном за кога вреди оно народно »Мало једе а лепо се носи« али је мука била за Петронија који је и много