Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 249

мраморна таласања са расплетеним власима. У фамилији је — како приповиједају — традиционална истинска љепота, више у изразу, него ли у пластици. Свака гробница имаде своју статуу и свој медаљон. — Желите ли видјети Христа мртва? наваљује чувар. — Но да прегледамо до краја капелу, понављам ја, јер ми бијаше превећ досадила чуварева упорност и наваљивање. Између једне и друге гробнице находе се статуе и алегоричке групе увијек у унутрашњем леденом мрамору. Представљен је Стид са лицем покривеним велом, ту је Храброст, Умјетност, Слава, Васпитање, Синовља Љубав, празне алегорије без икаквих идеја. Најзадње, баш пјеснички најзадње, стајало је Разочарање, човјек, што пошљедним снажним напором тежи да се осло-боди из густе мреже у коју је сав заплетен. Чудновати свршетак живота, особити крај сваке величине, свијех страсти, љубави и свијех жеља. Разочарање — и још више. — Зашто ова гробница нема медаљона? запитах чувара. Он ме не бијаше чуо, нити разумио, јер ноново стаде говорити: — Христа мртва . . . — Али да видимо главни олтар — рекох му не попуштајући. Да, пошљедња гробница десно нема ме•даљона. Оскудијева слика благородне кнегињице која је ту погребена и која је такођер умрла врло млада. Медаљон је гладак, празан, бијел, као да су га турпијом истрли и избрисали лик. И тужан је као у дуждевом двору у Мљецима слика Фалијерова, покривена црним велом. Главни је олтар гб, строг. Тамо у дну, о зиду, повисоко стоји у оквиру изблијеђела слика Мајке Божје жалоснице, која држи на кољенима модрушкасто тијело Исусово. Боје су на слици покварене, мрачне, потамњ^ле. Малко ниже, управо из главног олтара, види се велика група у мрамору, која представља полагање крста. Увијек један и исти предмет, увијек смрт.

—• А ево, побједоносно ускликну чувар, удаљујући се од великог олтара мртвог Христа. У дну је главног олтара, с лијеве стране. На широкоме постољу прострт је душек од мрамора; поврх овог смрзлог, мртвачког кревета лежи Христос мртав. Велик је као обични човјек, снажан и крјепак, у најљегипем добу живота. Лежи колико је дуг и широк, спуштен, изнемогао, мртав: ноге држи усправне, укочене, саставл 3 ене, кољена лагано надигнута, бокови му упали, прса надувена, врат увенуо, глава на јастуцима уздигнута, али десно погнута, руке одријешене. На глави има рашчупапе власи, које је зној смртних мука наквасио. Очи су притворене, а на њиховим капцима још се блистају и трепте оне пошљедне, најтеже, најосјетљивије сузе. При дну на душеку умјетничком вјештином разбацана су знамења Христових страсти: трнов вијенац, чавли, сунђер напојен жучи и чекић. Испод јастука натпис је овај : Јоаерк БаттагИпо, Шар., /есИ } 1753. И више ништа. Алине: на мртвога Христа, на оно лијепо али злостављено, нагрђено тијело смиловала се је нека побожна и њежна рука, па га је обложила чаршавом са меканим и прогледним прегибима, која чаршав покрива, али не сакрива, која не заклања ране, него их ублажује, не притајива грчеве и болове, него их расхлађује, умекшава. Поврх тијела од мрамора, што нам изгледа као да је од природнога меса, баченаје плахта од мрамора, коју би рука насилно хтјела скинути. Ништа, дакле, не оскудијева у фином овом умјетничком дјелу: ту је осјећај, од којег и камен трепти и дрхће, узнемирујући нашу душу, а ту је и срчаност генија, што руши свако правило, а ту је и магистериј биране, чисте, њежне форме. Оно мртво тијело мало прије бијаше живо, савијало се у мукама ужасне борбе са смрћу, младо и чило отимало се злу и смрти. Још не бијаше наступио крај, престанак борбе, мртвило: жиле не могаху мријети, тијело жељаше живјети. Али испод