Зора

Стр. 250

3 0 Р А

Вр. VII.

набора плахте глава одаје чудновато диван израз: на глаткоме челу огледа се широка, пространа мисао; очи плачу, истина, јер су великп тјелесни болови, али на отвореним уснама траг је од осмијеха, што означује безграничну наду. У истину бол и туга прешли су из тијела у душу; заиста душа је ожалошћена, уцвијељена; али то није очајање, али то није уништење. Душа је, као што су и уста, напојена жучи, али је у њој била и једна кап утјехе. Сав је онај Христос најстрашнији ббл, али и највиша нада А тајанствено значење божанствене оне главе толико је велико и узвишено, дивљење прекрасном умјетном оном дјелу толико је бескрајно, а сажаљење према прекрасном покојнику толико те обузима: да се онај, што о овоме размишља, сав потресе и не обуставља у паметн дубока испитивања; умјетник у усхићењу и чуђењу поклања се духу његовоме; а вјерни не може а да се плачем не спусти пред ноге умрлога Христа, обасипљући их сузама и пољупцима. Јединствена и чудновата умјетничка душа моралаје бити тога вајара — генија, који је поклонио умјетности овог мртвог Христа. У ремек-дјелу његовом сав је дух његов. Дух, из којег су се породиле једнаке, неизмјерне двије љубави: према женској и друга према умјетности. Несретна и жалосна била је прва. Једино онај, који је упознао и искусио ужасна страдања, кадар је да пренесе сву појезију својих патња у овај беживотни студени мрамор; само онај, који је живио у сузама, у биједама, у егзалтацијама заљубљене, ојађене, пустињачке душе, способан је, у стању је урезати у мртви мрамор осамљени и дубоки бол овога Христа. Вајар је знао, он је осјећао. Знао је, осјећао је: какве су патње у мукама и боловима, у дуготрајној тузи, гдје је све досадноимрско; у очајању широком и про-, страном, у спором и тихом, попут потока, плачу и нарицању ; у очајању бучном попут потока који све носи. Ко је истесао

кип овога Христа, чезнуо је, гинуо је, уздисао је од љубави; љубио је и плакао; љубио је и смртоносни уздисај пореметио му је жиле; љубио је, али један грч савио бијаше и утрнуо његово биће, његов живот; љубио је без наде, без радости, без сласти, спаливши себе, живот свој у невољној наслади болова. Само човјек, који љуби, кадар је створити оног мртвог Христа; само онај, који са свом душом својом пати, који подноси страдања и муке може саставити, пренијети и сјединити у једну статуу сву узвишену, величанствену епопеју, пуну страсти, болова, уздисаја и издисаја. Сваки удар длијета, којим би одломио, помиловао, савио, ублажио, умекшао мртви ледени мрамор, бијаше: ријеч, уздисај, јаук, вапај, бијесни одјек ове љубави. Страдања живог човјека створила су страдања мртвога Христа. У томе се је .показала душа умјетника, који је своје осјећаје пренио и улио у умјетничко своје дјело.

— 'Зашто она гробница, што смо је видјели нема слике? по други пут запитах, излазећи из црквице, чувара, који је звекетао са кључима. — Вајар није имао времена да је доврши . .. — Који вајар? *— ЗаттагЂто. — Ах! . . . — ... Преминуо је прије него је довршио. Нашли су га на мрачном неком друму обноћ с ножем у прсима. — Јесу ли га убили или је сам себе убио? — Мисли се да се сам убио.

Но колико је у непознатој борби са душом при смртном рвању, напаћена глава покојнога вајара морала личити на ову главу мртвога Христа. МеткоЂџии ЈЂуб. Ј{ео. ТјлачиЋ