Зора

Стр. 254

3 0 Р А

Бр. УП.

у њима има црта преко којих не би требало прећи, које их бар мало издвајају од осталих личности. Међу такве ушао би можда кнез Раде. Његова улога није велика, ограничена је само на један епизод, и она га не карактерише потпуно. Али ће сваком читаоцу Вијенца бити јасно да онако смеле речи које су упућене владици (више пута помињано: „Што се мрчи када коват нећеш ?"), нико други не би смео да му каже него његов брат (можда етарији). У ове би се могао убројати и сердар Вукота. Карактер његов није изражен, наравно; нити му је фигура лично особенија, али се види да је угледан, вишега ранга од осталих, један од првака народних. При свој оскудици боје и рељеФа, осећа се да га је Његош сликао према идеји коју историја даје оним угледним Вукотићима које овај представља. Он у Виј ен цу предводи своје братственике Озриниће; он говори у њино име (почетак госпођинске скупштине); његов сан представља тежње целога братства (в. сцену снова); он ословљава долазнике и не да да се удара у шалу кад се има озбиљна посла (сцена с поп Мићом); он заклиње главаре у цркви (сцена заклетве); он је, чак ако хоћете, близак владици по рангу као што му и историја допушта, у томе н. пр. што сме да му примети по штогод („Бог са нама и анђели божји"; ваља видети да не разговара сваки с владиком, него само најугледнији) итд. Још је више од Вукоте у овом погледу, истакнут сердар Радоња. Ни он, наравно, нема правога рељеч>а, али има нешто од слике коју би му историја дала. Ми рекосмо пре ко су Радоњићи по историји, и како охолу породицу представља Радоња. 1 Његош је имао да обележи ту охолост, да покаже како су се они као гувернадури земаљски машали и за владалачко достојанство, и сматрали се као највећа господа у земљи. Његош је то и учинио, и то само једним потезом, једном цртом, једном једином речју. Кад 1 в. први део расправе.

Драшко дође из Млетака, сви га главари питају, видели смо, за оно чиме се највише интересују, или што коме најбоље приличи; али сваки пита за ситне, обичне ствари, само сердар Радоња, важан и достојанствен, са претенсијама да је највећи господин у земљи, налази да његову рангу приличи да само за једно пита, за највећег господина у Млецима, за дужда. („А гледа ли принципа, војвода?") Ја мислим да је ово врло добро нађено. Најпосле, сем ових, још једна личност као да има своју физиономију: сердар Јанко. Изгледа да је Његош имао извесну идеју о њој, и ако није стигао да јој праву и живу Форму да; и ту идеју поцрпао је из народне песме. Народна песма 1 обележила је сердара Јанка као човека вешта, згодна, добра познаваоца Турака, најбољег да у опасним тренуцима уходи турску војску. Доиста, он као да је најбољи познавалац Турака у Вијенцу. Кад владика предложи договор с овима, сердар Јанко примети једини да је то залудан труд; кад осети да ће везирови гласници можда дуже чекати на владичин одговор, он би да се они брже отправе „да им паша штогод не двоуми"; кад је реч о женидби и обичајима Турака, он једини тачно познаје ствар, итд. Очевидно је да и ове чегири личности имају извесне особене црте које их разликују од других. Све ове личности које смо од почетка главе досад поменули, могу се сматрати (ове последње са мање права) као индивидуалисане фигуре. 2 А остале ? Остале су споредне личности, по улози и по значају; фигуранти од којих се никад и не траже Ј Огледало, песма V. 2 Могле би се убројати у горњи ред можда и ове личности: Обрад, ђаче. — Додајемо да у улози Богдана Ђурашновића има неких не баш неважних доследности. Богдан куне Мустај-кадију: „заклала га пушка црногорска" (ст. 1912), па га он и убија: „само Богдан што је похигао те убио ријечког кадију" (ст. 2699, 2700). Тако и у улози Бајка. Он је сањао (сц. снова) страшан сан и слути: „без зла ми се обићи не може, и без неке братске погибије" (ст. 1369, 1370) и одиста његов унук (Батрић) и унука (сестра Батрићева) погину мало доцније.