Зора

33*

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 255

да имају своју особену Фигуру. Њихова је важност од прилике као важност оних личности у драмама које се на списку означују неодређеним називима: први, други, трећи грађанин; први, други, трећи војник, итд. Овде би се могло рећи: први, други, трећи главар. 1 Што те личности, дакле, не престављају никакве нарочите фигуре, то не смета ништа. Личности Вијенца могу се сматрати као индивидуалисане фигуре, и ако нису све такве. Да сведемо све, питање о индивидуалности карактера у Вијенцу не може се решити онако како га је решио Г. Решетар. Та индивидуалност постоји, несумњиво. После овога, можда би који читалац помислио да смо ми завршили питање о карактерима. Кад су карактери индивидуалисани, они су и добро оцртани, рекло би се. Али тако није. Питање о индивидуалности није једино у питању о карактерима. Ако су ови индивидуалисани, они тим још нису у сваком погледу добро оцртани. Индивидуалност њихова, наравно, сведочи о добром цртежу њиховом, али треба још особина па да цртеж буде сасвим добар. Треба да су карактери доследно и природно изведени; да су оцртани верно, живо, истинито, с природе; да је, у њихову цртежу осведочен известан посматралачки дар, једна јача студија типова и нарави, па тек онда да се може рећи да су добро оцртани. Јесу ли, пак, такви У Вијенцу? Да на ово питање одговоримо, треба нам опет учинити једну кратку анализу карактера у Његошеву спеву. Досада смо је чинили у цељи да видимо колико је

1 Да се разумемо. Ја знам, и ми смо заједно видели, да ни Раслапчевић, ни Томановић, ни Мрваљевић нису, у ствари т. ј. у предању и песми, ситне и неважне личности, али јесу такве у Вијенцу. Њима Његош није имао прилике дати онакав значај какав имају у песми, и зато им није ни оцртао особенију Фигуру.

цртеж добар. Сад нам је анализа, у осталом, лакша јер смо у пређашњој већ дали грађе и за ову. Погледајмо, дакле, како су поједине важније Фигуре рађене. Узмимо, најпре, најважније и најугледније. То су рецимо, владика, војвода Батрић, Мићуновић и Мустај-кадија. Те су фигуре нешто идеалисане, замишљене; у њима је песник хтео да оличи извесне своје идеје, што му је било потребно према карактеру самога спева. У спеву који прославља ослобођење црногорско, потребан је био један карактер који ће оличавати тежњу за тим ослобођењем, бити носилац идеје, јунак спева (Батрић), и други опет који ће оличавати супротну идеју, противничку тежњу, и представљати тип тадашњег непомирљивог потурице (Мустај-кадије); у спеву, даље, који, сем овога, има и шири значај једне националне епопеје, потребан је био и каракгер једног правог, типичног националног јунака који би цело Српство представљао (Мићуновић), као и нарочити карактер поглавара који би великом значају догађаја одговарао, карактер великога патриоте, савршена владаоца (владика). Ипак зато, те су четири фигуре живе и природне, лепо и доследно изведене. Батрић, на пример, ништа није изгубио од природности тиме што је носилац идеје ослобођења. Он је само с те стране показан, само с тим хероичним својствима представљен, али је он и доследан самом себи кроз цео спев, и Црногорац од главе до пете. Нема ни једне речи његове коју не би могао Црногорац рећи, ни једне радње коју овај не би могао учинити. Он не само што није у правом смислу идеалан, што нема никаквих виших својстава него други, него је чак наиван, безазлен, прост, нижи од обичних људи, ако се тако може рећи. Његова национална свест, ако нам је допуштено и то мерити, није довољно висока. Њему је цело Српство, не у православљу, што би за њега било још добро, него само у неком спољном вршењу неких народно-црквених обичаја. Кад он тражи