Зора

Стр. 256

3 О Р А

Бр. VII.

од Турака да буду један народ и једна вера са Србима, он тражи од њих само ово: да налажу бадњаке, да шарају јаја ускршња, да посте два часна поста, ништа више; још изрично каже: „за остало како вам је драго". Такву безазлено упрошћену идеју о Српству чак не би смео да има јунак спева (владика је н. пр. нема), али она сасвим одговара простом Црногорцу какав је Батрић. Као Ватрић, тако је исто жива и природна фигура и Мићуновић. Мићуновић је идеалан јунак, али та његова идеалност не претпоставља никаква нарочита својства, виша но што би их он могао одиста имати. Његош је (и то му је врло лепа одлика) тај идеал у њему изразио врло простим средствима, ситним, ништавим цртама, са један два потеза. Као год шго је, видели смо раније, цео Радоњин карактер одједанпут оцртао једним стихом, једним питањем које му је у усга ставио, изразио је Мићуновићев карактер с тако исто малим средствима: једно питање, два говора, три примедбе, довољне су биле за то. Ако се читалац сећа, Мићуновић је оцртан као идеални представник српског јунаштва само тим што пита Драшка за гусле, говори у одбрану Српства, слави и хвали јунаштво итд. Цела његова слика, дакле, ипак је састављена само из црта које и обична Црногорца могу карактерисати. А после, Мићуновић није, као Батрић, само са идеалне стране показан. Има епизода у којима је он обичан, као и други, са истим манама које и други имају; и ти епизоди дајујош више вероватности и природности његову карактеру. У једнима(епизод кад Мићуновић „лежи заједно са сердаром Јанком"), он има н. пр. врло живу Фигуру, има шале, подсмеха, веселости; у другима, опет (епизод гатања), показује се чак примитиван, сујеверан, гата у плећа као и други, и више него други (видите речи које му Вукота Мрваљевић каже) итд. Мустај-кадија, даље такође је жива, природна, лепо израђена фигура. Што својим Фанатизмом, обешћу

и гордошћу оличава оне консервативне потурице ондашње, то му ништа не смета да остане ипак прави и истинити Турчин, да се његов карактер састоји само из црта које Турцима доликују. Све што чини и говори, просто је, обично, природно, истинито. Чак он, тиме што је главна одлика његова фанатизам, представља финији тип Турчина, не вулгаран и конвенционалан; али о Турцима мало доцније. Владика, најпосле, тако је исто жива и природна Фигура. Ни код њега у главном нема ничег што би изгледало неприродно, невероватно, извештачено. 1 Слика је идеалисана, ван сваке сумње; владика Данило није био такав, али, кад се већ узме то да је Његош овде жртвовао историску верност карактера једној тежњи да изради тип доброга и најбољега владаоца, онда је слика добра, потпуно успела. По концепцији коју је Његош имао о владици, фигура овога жива је, коректно израђена, и ако је необична и велика. А велика јесте, одиста, колосална. Владика није обичан човек, није један од оних које, како се често у критици каже, сваки дан сретамо на улици, него је некакав виши створ, скоро надчовечански, надземаљски. Он међу оним Црногорцима изгледа као Мојсије међу Јеврејима како га је Алфред де Вињи описао; онај Мојсије који је тако велики духом да себи равнога нема, који својом величином постаје страшан другима а мучан самом себи, и који моли Госгшда да му подари вечни сан, не би ли га тиме ослободио тешке и заморне величине. Његош је у владици начинио једну од оних грандиозних фигура какве само код врло великих песника налазимо насликане. Њу као да је стварао Шекспир, Данте, Есхило, песник Библије. — Све те главне личности Вијенца, дакле, лепо су и добро рађене. Погледајмо сад на мање важне личности, на женске Фигуре у Вијенцу. У

1 Нештс ипак ииа Неприродно је мало оно што вла.шка озбиљно држи да ће превести потурице у хришћанство, и др. Тосмопакми једанпут већ рачунали као погрешку (III. глава), па сад пролазимо мимо.