Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 257

њима је, као што смо раније наговестили, Шегош имао прилике да пуније оцрта карактере: не само да обележи једну малу силуету, него да у свој пуноћи развије прави карактер, да наслика страсти и осећаје у јачем напону, да оцрта целу лушу. Сестра Батрићева и баба налазе се, по изузетку од осталих личности, у врло очајним, трагичним ситуацијама; њихове сцене су драмске сцене. Како су њихови карактери оцртани, колико се Његош показао вешт у драмском сликању карактера? Карактер сестре Батрићеве добро је израђен, то смо довољно видели у ранијој анализи и није потреба да изнова доказујемо; он сведочи потпуно о Његошевој способности и за ову врсту сликања карактера. Али карактер бабе није исте израде. Ми смо већ раније указали на оскудицу цртежа његова, нарочито у последњем моменту, кад народ попрети баби да ће је каменовати. Одиста је ту цртеж оскудан, недовољан, слаб. Баба би, према свом карактеру и ситуацији у којој је, на ту претњу имала да се трза, отима, брани, измиче, увија; да ипак, и ако се исповеда, прикрива ствар, извија, измишља, вара, лаже; да при томе обазриво мотри какав утисак њена одбрана чини и да прозире по лицима колико јој се верује; да се што је могуће више, опрезније, Финије, вештије, лукавије брани; а, у исто доба, да моли, преклиње, куми, богоради да јој опросте живот; да уопште боље гледа да сачува себе и своју тајну од својих гонилаца (јер ови треба да је одиста гоне, немилосрдно, неумољиво: што она више крије, они све више да истраЖ УЈУ, Д а Ј е збуњују, утерују у лаж); је^ном речју, да изгледа као звер коју хрти нападну а она се у најжешћем очајању брани од њих, и цела сцена ваљала би да буде жива, жестока, немирна, плаха, усплахирена, испресецана питањима и одговорима 1 : међутим, баба се код Његоша 1 Да је Његош овако извео сцену, а и иначе, он је могао учинити од ње потпуну драмску сцену и (ја сад допуњујем оно што сам у трећој глави из-

одмах, на прву претњу, исповеди потпуно, мирно, савесно, правилно, скоро доброћудно, без трзања, без плача чак, и цела сцена спадне на једно најобичније, скроз недраматично причање. Карактер бабин, дакле, није до краја доследно изведен; карактер сестре Батрићеве јесте. Пређимо сад на још неважније личности; мислим, по радњи спева неважније, не по улози. То су Мандушић, игуман СтеФан, поп Мићо, Драшко, Јанко и Роган. Те карактере Његош није цртао само као ове досад, него још боље. Карактери које смо досада прешли (са изузетком бабе), лепо су и-доследно цртани, живи су и у свему природни, коректно и логично замишљени и изведени, састављени из црта и особина могућних, вероватних, стварних; живе и крећу се као реалне индивидуе; представљају људе од меса и костију, од пути и крви, — али ови на које сада прелазимо, имају још више живота, природности, стварности. Они први имају у главном нечега замишљеног; осећа се да им је песник кројио карактер према потребама свога спева, стварао их према идејама које су му имали изразити; ови други су без тога, они су чисте фотографије с природе, верно ухваћени локални типови, реалне слике црногорскога живља. Мандушић још и није такав. Он је рађен више по народној песми него с природе; он је више слика старих делија, некадашњих, давнашњих него тип реалан, посведневан, данашњи: али је та слика, и ако првобитно замишљена. ипак врло живо изведена, обилата пртама из живота, преведена на црногорску сасвим, као прекопирана по неком стварном моделу. 1 Али носио, казујем још једну комбинацију за драмску радњу) дати јој важност драмске радње. Замислите, наиме, да главари до те сцене нису хтели дизати устанак, и одједном у њој открију везирове смутње и планове. Они би онога часа викнули: „Издаја, издаја" (као обично у позоришним комадима) и дигли би буну. 1 У обради Мандушићеве Фигуре ипак има једно што не ваља, што изгледа апсурдно: то је оно што он одговара па питања и ако спава.