Зора

Стр. 238

3 0 Р А

Бр. УП.

Чича-Јордан му изређа неких седам, све посних, јела. — Ама, та то су све носна јела... — И Петак је посан, вели му чича-Јордан. — Немаш нешто, ама, онако, мрсно... — Јутре ће бидне све мрсно, вели му чича-Јордан. — Ама, па зар данас да останем гладан! узвикну ђак. Деде, деде нешто, мрсно, деде, вере ти! — Бре, и ши веру спомињеш! — Ама зар да гладујем! — Да гладујеш; што мислиш! Какав си грешник, с пос' ће мало да Фајдиш души; него да једноудиш... — Ама, па зар нишша да не једем целога дана!? уздахну ђакеља, који је већ свуда изгубио кредит, па га само доброта чича-Јорданова кредитирала још. — Е, тој ти је! Кад нећеш посно, — а ти гладуј! Чини што знаш! А, бре, ирота светогорски да дође, — па ич ману да нађе неће на данашњу манџу... — Ама — почиње опет ђак чешући се и разгледајући по чабрицама сира, по свињски пршути и редовима повешаних кобасица. — А шта ти је оно ? —• Суџуци, што ће друго да бидну? Сас тој ђавол вуче у пакал... — Па дај ми од њих! — Ба, сал тој не бива! — Ама, џапа се ђак, ама па то је интолеранција најгадније врсте... То је, Фактички, шпанска инквизиција! То ме инволтира!... — Тој си је твоје знање! — Дакле баш не даш! — Јок, море! вели му одлучно чича-Јордан. Па ја ћу, бре, да баталим ели запалим овај дућан — а у моју радњу тој неће да дочекаш, да блажиш ели се омрсиш у Петак, чу ли, бре! Виде ли ти ово! вели

му Јордан и показа му крст на челу и на рукама... Виде ли ?! — То је дивљачко тетовирање! Још један доказ више, да имађах право, кад рекох, да је то интолеранција, и то она најгаднија и најстрашнија интолеранција .. . верска интолеранција, која је Италију упропастила а Шпанију довела до руба и ивице пропасти !... рече ђак па се стаде шетати и гледати како нестаје јела на ватри и како се разноси по гостима, који су сви били врло при апетиту као већ сви те врсти гости што су, који долазе у гостионице у којима нема наштампаног на два језика јеловника, него се усмено саопштава гладним гостима. Час гледаше на кобасице и сланину, час на огњиште, а час на чанке по столовима испред гостију. — Земај си, море, будало, док се неје поарчило ! нуди га чича-Јордан. — Не! рече после краће почивке и унутрашње борбе одлучно ђак. И у том тренутку изгледаше као славни Галилео кад је треснуо ногом и својим мучитељима рекао оно значајно Е риг 31 тиоуе! — Кад нема мрсно, — баш да му га ја не постим! — Бре, бре! Види га, што збори никаква вера! Неје те ни срам од слунце божије! За кога греје, бре, оно! — Шта ти ту: греје сунце!... Греје, што је то васионски закон!... — »Закон!« Закон! И ти га почитујеш! И ти си имаш закон! кара га чича-Јордан. Хе! уздахну за тим и затресе главом. Тако си зборише и стари наши у старовремско време оно, па си душу изгубише а по-за душу и царство си! Цркву баталише, јутрење преспаваше, на литургију не идоше, кума не поштокаше, постови и Среде и Петке не постише, сас Латинке се женише, сас атови у цркву улазише и сас миздраци