Зора

31*

Бр. VII.

3 О Р А

Стр. 239

наФору узимаше и на сито гу срце иоручаше ; а Господ се наљути па рече таг: Да иуштим потоп, да потопим све, — не бива. Даја сам реч и обећање; дуга остаде преко облак како големо писмено за верување на људи, да вода и потоп неће веће да бидне, веће рече: Не треба на несрећници царство; па ги узе Господ царство, та предаде на другу веру. И заступи друга вера и друга судија настаде! Е, тој ће и ви саг да напрајите! — И ти чуо... чуо и видео Бога. Чуо га баш где он тако збори... И видео га, и знаш позитивно да га има! вели му јетко гладна ђакеља. Баш позитивно тврдиш његову ексистенцију... — Ех, несрећо ниједна! Има мајстори за сат, а неће да га има за свеш\ за небо, за слунце, месец, за звезде! Како збориш то! Их, штета и јазук за тол'ко учење! И ти ме питујеш!!.... -- Па да питам те: шта си видео, кога си видео?... Ама баш њега... Бога?... пита га гладни ђак. — Несам Бога видео, ама му угодници виде' и целива'. Свеци сам видео толики... Светог Прохора, Светог Арсенија, Светог краља, па Светог Владимира Елбасанског... А Бога кој може да види! У слунце, бре, па може ли гледаш, а ем неје Господ! Па може ли да гледаш у слунце, е, збори де!? — И ти баш знаш да је тај Прохор, како ли се ваби, светац?! — Како неје светац!... Како, бре! Руке му жуте како смиљ, па све са сребро оковане . . . — Па ваљада је био што крив, па га оковали!... вели овај заједљиво. — Оковали! Свеца оковали! Несрећо! А кад неје светац, — што не труне за тол'ко стотин' године, веће

се жути како смиљ и мирише како босиљак! — Ама то су само мариФетлуци мантијашки, како умесно вели Дрепер. То је у науци још од вајкада познато!... Још стари Мисирци познавали су вештину балзамовања!... Ено Рамзеса II., из осамнаесте династије. — Иха! Много знаш, много ће патиш! — Море, батали то, него дај да ручам... -—• Ете ти па ручај посно, вели му чича-Јордан. — Јок ја, вала! рече ђак па пође. Ја одох! — Иди си! Кој те држи! Неси врзан! одговара му љутито чича Јордан. И ђак доиста изиђе нагло и пође љутито, али на једаред застаде напољу и стаде размишљавати. Сећа се лепо да је и код Сиљана и код Биљана, и код Дамјана и код Ташана, осгао дужан, није платио... Куд зна! Зна да му ни један не ће дати; а како су му се зарицали, Бог зна, шта још све може добити, ако им се на очи појави, а потреви их рђаве воље! . . . Размисли се па се полако ушуња опет код чича - Јордана и стаде на врата. Гледаше свет како пролази; слушкиње проносе порције а он звиждукаше полако, више за се, неку песмицу. Гости почеше већ излазити, и то га опомену и трже из размишљавања, он уђе скоро нечујно у ашчиницу, седе и ослови: — Сад, шта му је, ту му је! . .. Дад', Бога ти, што има! рече и стаде притезати опанке. — Е, што ти зборим ја! — Ајде брже, погибо' од глади! вели онај. —- Што је било нестало, а што остало, ово ти је! рече чича-Јордан и метну преда-њ четврт хљеба и три