Зора

Вр. УП.

3 О Р А

Стр. 259

им црту по црту, пажљиво, потанко, посматрачки, и онда их тек сликао. Он је, одиста, показао прави посматрачки дар у сликању ових личности, и брижљиву студију црногорских типова. А остале личности, оне ситне, мале, најмање, једва приметне? Да ли и оне сведоче о том дару и студији? Те личности, у главном, не можемо проучавати засебно него уједно. Оне немају толико индивидуалности колико ове пређашње, или је немају никако: како је, међутим, јасно да је свака природна и себи доследна, то остаје гледати само из каквих су црта њихове слике састављене; јесу ли те црте црногорске, тачне као копија. Наравно да јесу, и ја тиме не казујем ништа ново. Сви они Томановићи, Мрваљевићи, Раслапчевићи, као и сви сердари, кнезови, војводе, прави су Црногорци. Код свију је једно исто јунаштво, част, понос, поглед на свет итд., и Вуловић се једанпут забављао да према особинама њиховим састави пуну слику српских народних особина. Код свију је још она иста патриархалност, примитивност, наивност коју смо код раније пређених личности уочили. Свака личност носи на себи печат локалних особина, одговара својој средини. Погледајте на њихове реФлексије о Турцима, о Млечићима, о женама, о животу, па ћете видети колико је цео народ тиме погођен, верно изражен. Погледајте бар само на то како је народ оцртан као сујеверан, празноверан; и то је доста да се уверите о верности, тачности слике. Народ је (ја ћу се задржати мало на томе) доиста сујеверан. Он верује у снове: кнез Бајко је н. пр. сањао „све оружје своје у комате" и зна да ће му за то бити несреће, погибије. Верује, даље, да извесне ситнице могу предсказивати срећу или несрећу: кад н. пр. улети мува у нос, биће несреће (Обрад); кад лево уво запоји, биће добра (Роган); кад се пређе преко пушке, не ваља се (Мрваљевић), игд. Верује, после (што је много карактеристичније), да су кукавице кћери цара Лазара(Раслапчевић);

да се може прорећи судбина из плећа овнујских (Јанко и Роган, Мрваљевић и Мићуновић). Тај народ верује чак у ђавола, сугреб, мађије, вештице, рогоше, мору, вједогоње, духове, вампире и свакојаке друге сабласти и немани, и то врло озбиљно. Сердар Јанко н. пр. носи увек против море све што му треба: рен, трнову драчу и др., и чува то брижљиво у „оптоку", у порубу својих хаљина. Вук Мандушић, сиромах, водио је неколико дана своју снаху по манастирима, држао јој све могуће молитве од масла до бденија, и потуцао се свакојако само да је излечи од неког сугреба, мађије, врага ли што је у њу ушао. Гомиле Црногораца хоће да се искрве због једне сгарице коју сматрају вештицом, и воде је владпци да јој суди; чак их ту предводи поп један, представник интелегенције! Па, да оставимо Црногорце, какви су тек Турци у Вијенцу! Одмах се види да их је сликао добар познавалац, јак посматрач; и ту се види посматрање, студија. У нашим патриотским мелодрамама, Турцп су сурови, дивљаци, убице, звери, крволоци, сулуде и маните фигуре које само кољу и убијају, без реда, без разлога, не зна се зашто; у Бранка су чак помало такви, у Мажуранића тако исто. Код Његоша, пазите, прво што упада у очи у карактеру његових Турака, то је не њихово дивљаштво него перфидност њихова, неверност, лукавство, притворност, губа. Погледајте само како су карактерисани Турци у Вијенцу. „Да л' невјерне не зна Турке!" каже сестра Батрићева. „Видите ли онога кадије?" каже Богдан Ђурашковпћ за Мустај-кадију, он је, вели, „пунан губе и лукавства". „Нико крупно ка Турчин не лаже", каже кнез Јанко. Погледајте, даље, и шта чине Турци, не само како их Срби карактеришу. Ено Ћоровић позвао себи Батрића, дао му веру, братску још, и побратимство, и ипак, чим је овај стигао, одмах га на муке ставио и убио; „на муке му живот извадио" како каже песма. Ено везир шта ради да омете