Зора

Стр. 260

3 0 Р А

Бр. УП.

договор црногорски; оно средство његово да преко бабе-вештице то изврши, права је паклена махинација, изум један ђаволски, који је само једна бистра глава и зликовачко срце могло изумети: и да учини штету, и да се нико не сети да су ту његови прсти умешани. Ено, најпосле, шта су и с владиком мислили учинпти: и њега зову себи, на веру као и Ћоровић Батрића, само је владика који са већ „спуштавао" на њихово уже, постао њихов „виши пријатељ", разумнији и обазривији, па им не да прилике да своју мисао и остваре. Такви су Турци у Његоша, и кад се та слика упореди са оном горњом, његова отскаче над туђом; боља је, дубља, више познавалачка. Турци у Бранка, Мажуранића и нарочито наших драматичара, конвенционалне су Фигуре, нелогичне, скоро апсурдне; Турци у Шегоша су реални, истински, онакви какви јесу у ствари. Његош је боље познавао Турке него Бранко, Мажуранић и остали. Он је о њима пмао идеју коју стече сваки што с њима има посла, и он је на том послу њу и стекао, и по њој их и сликао. Та је слика основана на чистом посматрању, познавању, студији. Његош је доиста и ту показао свој дар и студију. Његош је, уопште, у целом сликању карактера у Вијениу, показао посматрачки дар и студију. Ми смо прегледали све фигуре спева, главне и ситније, мушке и женске, ТЈфске и црногорске, и можемо рећи да су, сем неких (владика, баба и Мандушић) који имају гдегде недоследности или неприродности, све живо и природно изведене, да се у свима види посматрање и студија. Главне личности које су, према самом карактеру спева, морале бити нешто идеалисане, изражавати чистији и племенитији карактер, представљати коју потребну врлину и идеју; као и личности споредне, од којих се то није изискавало — све су карактерисане цртама верним, типским, локалним, ухваћеним на извору, пренетим из живота, когшраним

с природе; све одају студију и посматрање. То, ето, даје нарочите лепоте В иј енцу, то чини особиту заслугу Његошу. Ми данас тражимо да у једном роману, приповеци, скици, која описује једну земл,у, покрајину, народ, буде верно ухваћених типова те земље и народа; ми то тражимо као прво, признајемо као најбоље, ценимо као скоро најважније у послу: е лепо, то прво, најбоље, најважније, има код Његоша. Његош у томе потпуно одговара нашем модерном укусу, и та му страна заслужује можда још више цене него која друга. Ми рекосмо у трећој глави да Његош није модеран писац, али ево овде, у овом погледу, он се показао модеран, ушао у ред данашњих артиста, који највише на студију и посматрање полажу а које ми толико ценимо. Та му је заслуга сјајна. Он постаје њоме као претеча реализма у нашој књижевности, основалац оне уметности коју наша данашња приповетка негује, родоначелник наших Данашњих приповедача. Јер, схватимо добро ствар, Његош са својим сликањем типова црногорских, ништа друго није него први у реду оних који су у приповеци преузели студију локалних типова из ове или оне покрајине српске. Он је претходник Љубише, Ј1. К. Лазаревића, Г. Г. Веселиновића, Матавуља, Сремца, Ћоровића, Ћипика, све до Станковића ако хоћете. Заслуга Његошева још сјајнија постаје, кад се погледа на време у којем је живео. У његово време, нико од наших књижевника није ни помислио да дође до оваквог сликања, до брижљиве студије локалних типова и нарави. Бранко је једва умео да створи каткад живе фигуре у својим епским песмама. Онај Богобој Атанацковић у којем се обично гледа претходник наше реалистичне приповетке, није знао ни шта је реализам; није могао да исплива из једног вулгарног сентиментализма, романтике, конвенционалности; нема ничег модерног сем ортографије. Једва Стерија осведочи каткад извесни посматрачки дар, али се ни он не пушта у