Зора

вр. VII.

3 0 Р А

Схр. 261

студију локалних типова: писац Женидбе и удадбе успева много више својим јаким искуством, добрим познавањем живота у опште, и једном горчином, песимизмом и смелошћу у сликању. Његош се, дакле, издваја од својих другова у књижевности. Он је први почео студију локалних типова, и то у делу још, у којем је сликан.е карактера њему свакако било само споредан циљ, нешто узгредно, случајно, а његовим друговима у драми и приповеци најглавнија ствар. Приметите уз то да Његош то сликање никад пре Вијенца није показао; тек у Вијенцу први пут открио посматрачки дар, обелоданио још једну страну свога јакога талента; тек ту дошао до тако високог ступња у свом развићу. Није само посматрачки дар Његош показао, него и један нарочити дар за комику, шалу, хумор. Не дар за комику ситуација која је главна особина писаца комедија, него за ону у сликању типова која је прва одлика хумориста. Као код Г. Сремца којем је Његош двоструки претходник, код Његоша избија из самог сликања карактера један леп, прост, здрав, природан, ведар хумор. Да у Вијенцу има типова смешних и у Његоша хумора, то је одавна примећено. Драшко, поп Мићо, и још који, одавна су цитирани као пример томе; Јанко и Роган којих се наш читалац добро сећа, могу се узети као још јача потврда за то. Нарочито су ове две последње фигуре финим хумором пропраћене, артистички изведене у том погледу. Код Његоша, хумор прелази каткада и у карикатуру, али је ова здрава, и не вређа ничим. Што Драшко н. пр. иде у позориште и сутрадан пошто је оно изгорело а он сам својим очима гледао пожар, то је очевидно карикатура, али то, према оном опису Драшкову у позоришту какав је Његош дао, изгледа скоро при^ родно и оправдано. Што поп Мићо који не уме читати ни писати, ипак пише писмо и покушава да га пред оноликим светом чита, то је такође карикатура, јер

ко не зна читати неће ни почињати, али то ипак изгледа да скоро одговара и доликује и карактеру његову и ситуацији у којој је; ипак се чини здраво цртање. Његош је, дакле, да не доказујемо више, и свој комични дар показао у Вијенцу. Ми Његоша често једнострано схватамо, само као патриотског песника, филозофа и песимисту: не би требало, међутим, ни његов хумор заборављати. Он је и овде јак колико и тамо; и овај његов таленат је такође осведочен и неоспоран, а јак, жив, изворан, бујан, обилат. Он је, као још неки велики песници, имао, у исто доба и подједнако, таленте разне врсте. За њега се може рећи што се рекло за Данта: „он није само песник гнева него и песник осмеха". Најпосле, Његош је овде још једну лепу особину показао, и ако не, као што ћемо мало после видети, у пуној мери. То је извесна смелост у сликању. Није лако било једном владаоцу приказати свету свој народ онако примитивним и некултурним, како смо видели дајеЊегош учинио. Чак је и оно смелост, и ако друге врсте, што је Његош извесне народне јунаке, скоро идеале његове, представио комичнима, унизио их тиме ако се тако сме рећи. Ко је до Његоша смео учинити Мићуновића празноверним, Драшка одвести у позориште и помало исмејати? Али и без тога, Његош је, у сликању народа, показао извесну смелост коју треба забележити .... Ми одосмо далеко. Наше питање је било јесу ли карактери добро оцртани, и ми смо му већ и без овога нашли потврдна одговора. Карактери у Вијенцу добро су оцртани, и Његош је, у том цртању, велику вештину показао.

Ова наша тврдња потребује корекције. Није све онако како смо досад рекли. Има и мана у Његошеву сликању карактера, и извесних недостатака у његовој вештини. Треба се и на њих осврнути, ако се хоће искрен суд и тачна оцена.