Зора

Бр. VII.

3 О Р А

Стр. 241

то срамота у сред бела дана пити па још и певати! Дању да поје човек! — Пијемо ми и ноћу! Е, па де, погрешили смо! извињава се Мата молер. Погрешили смо, чича-Јордане. А ми знамо, да је ноћ управо за пиће! Е, ал' како сад у лето да му дочека жив човек ноћ, — кад су дани тако дугачки!... Има то све свој један ред, вели Мата штуцајући, и један, рећи, поредак, и регулу, то јест!... Апостоле, море, деде један прокимен глас пети... Једно чокањче мученице... А чича-Јордан се само устумарао по механи па брише и намешта, тек да се нађе у послу. — Зашто, кад почнем дању, наставља молер Мата, мучећи се једнако да завије цигару, опијем се а и не дочекам ту ноћ; а кад, опет, ноћу почнем, а она кратка, па за час, а оно забели зора . . . Па једна мука и невоља је то, газда-Јордане, лети; а зима је већ нешто друго, е, зима је таман онако... — Ама, не ваља, Мато дете, не ваља! . .. Има вера што пије, а има па што не пије. Ти да не гледаш на Венцла што чини; њему вера допуста да пије! Шваба је, а Шваба знаш како је — дор се не соплете од пића, па он ништо и не хесапи да пије- Ели си видеја кадгод Швабу, да си трезан промине кроз сокак?!... Јок! Неси видеја и не ће га ласно видиш. Кад иде, оно мора поза њег пцета да лају и деца да му се смеју... Ама теб' ти вера не дава изун; резилак је за теб'! Ми си пијемо за кеФ, а они си пију за резилак! — Море, газда-Јордане, вели му Мата молер, нема тога Бога, ко ће ме уверити и убедити да не мора да се пије! ... — Е, што да мора? — Мора! вели одсечно Мата молер, То сам занат захтева. Јеси ли ти,

Бога ти, видео трезна молера, сад ја тебе да питам? •— Истин', да ти право речем . . . много, истин', пијете . . . — Е, то је! То је! рече лупајући у знак одобравања шаком по столу, а за тим додаде. Еј, Ванђеле, колико се оно чита, Бога ти, 'ванђелија на велики четвртак, а? Дванајест, је ли? Е, па пази и бележи; и ја ћу дванаест чокањчића данас! Дај још једно чокањче, а ево ти одмах и паре. Ово је треће чокањче... Е, је л' плаћено? Тако! Само часно и поштено! Ја сам ти чича-Јордане такав човек! Стје недам, а шуђе нећу, и не д'о ми Бог! . .. Хукну чича-Јордан кад Ванђел донесе и треће чокањче Мати молеру. — А што се тиче, односно мблера, што пију, то ти и опет кажем, да они апсолутно нису криви за то него занат... Занат му јетакав! Јер сваки занат... Еј, Апостоле, дај друге машине, имагп ли сумпорњаче, ове се гасе, гасе, брате, вели мучећи се да упали цигару... Јер сваки занат има једне своје, рећи, теготе и невоље! Ето на пример тишлери добију дугачке руке ка' орангутани и криве ноге ка' слово »хјер«; шнајдери пак оћораве пре времена и прилепи им се трбух за леђа; ковачи. опет, добијају од тешка рада тетешку руку, па кад се, на прилику, потуку ка' људи с другим којим еснаФОМ, — увек зло ударе, па плаћају ја л' кесом ја л' апсом ; бакали краду на кантару; кломФери се пењу високо на кров, а ми молери падамо под астал, за што ми морамо хтели не хтели да пијемо, а све заради оних несретних цугбва што те бију са свију страна. Дакле то није, да кажеш, да ми оћемо да пијемо, него морамо, занат то изискује, а треба живети, треба леба, брате слатки ... Па једна брука и невоља, мој чича-