Зора

48*

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 375

сторичара као Бокља и других) јер је мислио, да она може на основу познавања прошлости закључивати и предсказивати будућност — а то је карактеристика позитивне науке. Рајић каже: »она (историја) еств и будушихЂ провозв^стителница за то, понеже учитЂ разуму и премудрости, которан вђ томђ состоити отћ разумнихЂ бБ1ти почитаетсл, еже поминати древнјл прим^ћри временЂ, и сђ настолш,ими обстоителствБ1 вегдеи в^жливо сносити, и изђ обоихЂ 0 будугцихЂ провидћти«. (1Ш<1.) Дакако да Рајић није испунио много од поставл ^ених увјета праве историје, али кривица томе лежи не у њему, већ у томе што његови предходници врло мало забиљежише о животу народа српског осим: »военнан дћла Кралеи сербскихЂ, и постническое ихђ по томђ жит1е.« (4. частБ, стр. 218.) Лијепо је и истинито окарактерисао рад Рајићев митрополит Стратимировић, рекавши : »Онђ писалЂ многал без' предходителл: и зато трудБ1 его 6олбшЈл ц4нб1 достоинб 1«. 1 Велика је мана историјеРајићеве некритичност према изворима 2 из којих је црпао податке, али не треба заборавити, кад је Рајић написао историју, да је историјска критика била посвуд на ниском ступњу. Држимо, да немају право наши историчари, кад уписују Рајићу у гријех, што је написао своју историју на славено-српском језику, као да због тога та књига није продрла у народ. Та Иларион Руварац пише српским-народним језиком, па колико продиру његова дјела у шири круг

1 Беседа 1808. стр. 23. 2 Рајић међу изворима своје историје набраја и такова дјела, која имаду у себи врло мадо, да нерекнемо нимало, историјских података, као: АДат 2уегткат. Тгас4а1ив Тћео1о (*1с1 огшодохг (1е ргесезвтпе 8ртћ18 8апсН; и Мин1атт. Ил1а „Каменв претБ1кон '1а", то је превео на српски прота Карловачки Павле Николичв. 1847.

интелигенције — а да и не говоримо о народу. — Судили савремени историчари о Рајићу како му драго, ипак ни један српски историчар нити прије нити послије Рајића није обухватио у оном обиму историју српског народа, у ком је то он урадио, па при свему томе, како рече Кг. (јамачно ФердоШишић,познати хрвацки историчар — МагосЈпе Моуте 1901. год. бр. 169.): »многе партије остају и данас на оном резултату, до којег их је довео тешким трудом стари архимандрит ковиљски«. Од велике је важности Рајићева: Историја катихизма«, у којој нам писац слика црквено-културно стање српског народа у карловачкој митрополији од пресељења Срба у Ћесаровину па до његовог доба тс1из1Уе. Једнаким правом, као што историчари називљу Рајића »оцем« српске историје, и богослови могу назвати Рајића »оцем« богословске науке код Срба. Од најважнијих богословских дјела Рајића јест »Катихизис«, који је наштампан г. 1774. и који је од великог значења био за православну српску и румунску цркву у Аустријској империји у борби против пропаганде римскокатоличке. Тим катихизисом Рајић је сачувао православље и Србима и Румунима! Осим катихизиса Рајић је још много богословских дјела написао, од којих је врло важно »Теологическое Ткпо« у пет томова, 1 и које се налази у рукопису у Митрополитској библиотеци. Да су Рајићева богословска дјела штампана у своје вријеме, богословска би наука код Срба данас другчије стајала! Карактеристична црта богословских радова Рајића јест полемични правац.

1 ПроФесори карловачке богословије често су се користили Рајићевим богословским списима у својим предавањима. И. Руварад. Семинарија. р. 40.