Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ГОБА МАРА

Уочи Божића, нас пет самаца бјесмо на вечери у једној пријатељској кући. Послије јела, у облаку дима, заподјену се разговор о великом хришћанском празнику, о обичајима који тада владају, итд. Њеки ће долати;

— У божићне обичаје већ и у нас спадају и божићне приче, које просто кипте, не само по књижевним листовима, него и у политичким!

Домаћица прихвати:

— Ја их све читам.

Лијепи Милован, прозвани „Банкар,'“ избаци:

— Жао ми је, госпођо, што се с вама не слажем! Ја ужасно мрзим те конвенционалне измишљотпна, тај израз фадне, буржоаске душе и укуса, којој је потреба да се сваке године, у славу и част Христова рођења, кљука недотупавним пренемагањем, коме је главна одлика тобож њеко „нравоученије“, а онамо...

Прекиде га општи смијех. Домаћица рече у шали:

— Баш сте ви галантни, докторе!

Настаде жагор... Нико се није зачудио банкарову испаду, јер је био колико искрен, толико и неопрезан. Зато му се није збиљски пи замјерило. Ув то био је начитан, духовит, велики љубитељ парадокса и непријатељ скриба и „буржоазије“, иако по занату бјеше „чивија њене машинерије“, јер. свршив права, ступи у њеки велики новчани завод као чиновник.

Кад завлада тишина, госпођа га запита:

— Вар, без изузетка, докторег Све су те приче досадне“