Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ува =

Е ГОБА МАРА. пе 243

— Готово, госпођо! Цијеним божићне приче, дјеци намијењене, разумије се, оне које су им приступачне и које им, у исто вријеме, могу учинити радост, што је теже нето што се мисли. Јер од свих тих наших и свјетских божићних обичаја, вриједе само само они који су дјеци на радост.

— Ко зна да ви немате једну таку у резерви!

"рече госпођа.

Настаде поново граја, из које избијаху ријечи.

— Има! Има! Причај! Мораш!

Банкар одговори:

— Опростите, госпођо, рекох да цијеним добре приче за дјецу, а додајем: и оне које су искрена сјећања. из дјетињства, не сувише банална, ни намијештана! :

— Лијепо! прихвати домаћица, било једне врсте или друге, ви ћете нам њешто испричати.

— Добро! пристаде Банкар. Кад већ хоћете ла вас гњавим, чујте: ;

— Гледам себе у доба, кад ми се почела будити свијест, Моја дадиља Мима, носа ме, љуби ме, ропски врши моје заповијести, пјева ми и онда, кад је бијем шачицама по лицу, јер сам већ увјерен, ла имам право кињити оне, који су ми подложни, а нико ми не бјеше покорнији од те дјевојчице од дванаест година! Увјсрење је дошло од примјера, јер готово сви старији у кући немаху обзира пре ма сироти, која се бјеше прибила уз нас. И тако, мој душевни живот започе лажним схватањем и нечовјечним поступањем!.. Лаж ме узе за ручице при првим корацима у животу!..

—- (Ове. се стекло да на томе путу напредујем и ла се што брже и снажније развије прирођена себичност. Мима ме често носи у сусједну кућу, на други бој, гдје бјеше радионица њеке моје тетке, кројачице... Била је то удовица без дјеце, имућна, средовјечна, још лијепа. Имала је њеколико шваља, младих и лијепих, сем једне, која је била стара, грбава, дугачких и пјегавих образа, косе црвенкасте и просиједе. Звала се Мара. Управо није била:

| 16"