Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

Ола СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

шваља, јер је само „јемчила“ порубе, иначе је пос"уживала и трчкарала по граду. Ријетко су је звали именом, него: „Гоба.“ Ту, у теткиној радионици. оно сам мажен, кљукан слаткиштма, премијешталћ са крила на крило, — а већ сам осјећао како су мека и топла стегна дјевојачка, како су сочне њихове меснате усне! Разумије се да никада не сјеДдох на сухо кољено Гобе Маре, да се никада њена танка Олиједа уста не прилијепише на мој обратчић! Та она бјеше за мене као њека синтеза свих зала, које бијах уснио, — разних „бопал“ студени. мрака, материних неодзива на моје захтјеве, итл. „Њутило ме је што ме Гоба. гледала, њежно, каогод и „мати, Мима, тетка и лијепе дјевојке; веселило ме је кад су је цуре гађале клупцима, четкама, згужваним хаљинама, кад су је водом поливале, да мени радост учине. Доста је било да рекнем: „У те Гобу! па да настане јуриш. А највећа ми је радост била, кад би ухватиле коло око ње, поцикујући. Додуше, задовољство ми није никада потпуно било зато, што се Гоба није љутила, што је све радо подносила, да бих се ја забављао!

— Сјећам се да су ти први доживљаји које памтим, били у љето, да сам на себи имао само кошуљицу, и да Мима иђаше боса. Кад бисмо се у вече враћали од тетке, требало нам је проћи кроз мрачну собу пред радионицом, гдје је било скла-, диште. Мима би ту собу претрчала. а тако исто и мрачне степенице, смијући се на силу, каошто раде дјеца, да би забашурила страх. Ја бих загњурио главу у њена њедарца и вјежбао се у лажноме смијеху. Она је шаптала: „Бјеж'мо! Бјеж'мо! Бау! Бау!“ а ја сам понављао те ријечи, страхујући ис Тински од великог „Баука“, који је, по моме машљењу, био много већи и силнији него што бјеше Гоба, али ипак налик на њу, дакле њеки Гобо!-.

— Заспао бих ув причање Мимино, које је бивало у моме јевику и вртјело се у кругу мојих утисака. Главно је било: „Мама лијепа, тета, дијета. цује лијепе, Гоба кака, — у те Гобу! — коло! — бау.