Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

2 не јер

ГОБА МАРА. : 945.

бауј“ Мимин једини посао да мене служи, канда бјеше заморан, јер често би заспала крај мене, а прије мене!

—_ Нови дан доносио ми је истовјетне потребе и навике. Како је мати обремењена била другом пјецом и пословима, како ме у радионици жељно очекиваху, а пи Мима се онамо најбоље забављаше, већ и не избивасмо одонуд! Полазак у радионицу и повратак кроз мрачну собу. навлкаваху ме на појимање њеке јединке времена, на слутњу да оно пролази и да се у њему пролази; дугачке и кратке сјенке на зажареној улици даваху грађу машти да ради; и мачке по крововима, сунчево бродење по небу, промјене времена, пси и коњи по улици, дозријевање воћа на дрветима, цвијеће што вене, све то помало доношаше почетке схватања живота у природи!.. Поњекад пролази улицом поворка, људи и жена. Напријед, један носи дугачку мотку, при врху пресамићену. За њим иде човјек у необичној ношњи: за овим њеколицина пјевајући; ва њима, четворица, носе њешто црно, дугачко а узанпо; за њима иду остали! Никако не могох разумјети шта је то, али читам на лицима мојих дјевојака да то мора бити њихов „баубау , јер су све блиједе, намрштене, са отвореним устима, — њеке и са сув ним очима! Чудни су ти одрасли, кад њихов „баубау“ пролази на дану, праћен пјевањем, а они не бјеже од њега смијући се, каошто радимо ја и Мима, него дуго гледају за њим и задуго остају мрвовољни! Хајде, што Гоба плаче! То је у реду, требало би ла гадна Гоба увијек плаче, али зашто се остале не веселе, кад њихова баубау људи носе. ла га негдје баце. — јер доиста, то је, чим га носе пјевајући! Омијешни су и недотупавни ти одрасли! Калсу ми да се то зове: „умл о, ум ла.“ Ствар не разумијем, ријеч тувим и примјењујем је гроавици: „Ум'ла Гоба. Тим је умножен мој рјечник. Та и

"иначе, он је прилично обогаћен ријечима, од ко-

јих већи део не разумијем!.. Тако напред“ јем у све"Му. те већ почињем изволити и закључке. Налтри-

Х