Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

– 246 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

мјер, поњекад ме мати или тетка избију. То се з0ве „казна“. Тетка поњекад немилостиво туче најмању шваљу. И то се зове „казна.“ Али канда. то зло може доћи и од другога њекога, јер гдјекад из јутра видим гдје долазе цурице исплакане!. Тумаче ми да има њеко, ко је јачи од свакога, који има власт да казни свакога, и старе људе и старе жене, а зове се „Бог! А Бог њекад казни за навијек, напр. начини њекога грбавим, као што је начинио Мару! Тада ми би јасло да је то тек прави „бабау“ и да му је Мара морала њешто тешко скривити! И тада ми би јасно колико људи имају права мрзити и кињити накажене!., Може бити да су мин објаснили зашто је Бог казнио Мару, али се тога не опомињем, тек ја, по својој дјетињој логици, закључих ко је и шта је „Бого Бабау!“ Нато, — лобро памтим, — стадоше ме карати и увјеравати да је Бого добар, да он и награђује, особито добру дјецу, о чему ме увјерише, на Никољдан изјутра, кад се пробудих и нађох крај себе пар нових дипела, што ми је Бого послао, као награду за моје добро владање! Али, на крају крајева, имајући једнако пред очима Гобу Мару, а уз то, гледајући често хроме, слијепе, болеспе, изнемогле старце, сакату дјецу, а знајући да је. све то „божја казна“, почех замишљати да је Бог заиста добар према здравим, чистим, углађеним, богатим, али да је он у исто вријеме Бабау свит опих осталих!

Каошто видите, у суштини, имао сам већ нојам буржоаског бога, који ће се појам доцније њешто мало уљешшати и постати руководно начело у животу...

— Настаде зима. Судих по томе, што су ми богине ципелице биле топле, што и Мима иђаше обувена, што се добро умотавасмо и огртасмо идући у радионицу; што, с вечера, у оном теткином великом складишту, бјеше и мрачно и студено! Али, поврх свега тога, и, што је пајпретежније од свега тога, паметујем да сам тада први пут чуо и утувио тајаноствену ријеч: „Божић!“ У главном, схватио -сам п