Илустрована ратна кроника

Св. 7. и 8.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Сгр. 59.

Борба на Лисици. Први оригинални извештај београдекој „Правди" од њеног еа бојног поља ратног извештача. Медведа, 18. октобра. Најпосле се и то деси. Јутрос рано омирисао сам и барут. Ја се сам себи чудим, како ее то десало, да сам се из основа променио. До јуче нервозан, кога су чак и трамваји својсм лупом узнемиривали, сад сам равнодушан не само спрам плотуна пушака, већ и спрам етраховите хуке динамитских експлозива. Сва се та промена десила у мени у току неколико тренутака, кад је прва арнаутска пушка пукла на висоравну Лисицу. Јуче је освануо диван и сунчан дан. Као да није позна јесен, већ топло пролеће, које нас озарава својим пријатним зраком. Са пуним грудима удисали смо свеж планински ваздух, из груди се извијала весела песма, а очи су биле упрте на запад, где се обасјана сунцем плавила српско-турска граница. Тога дана кренули смо се у пола дванаест часова са нашег логоришта. У нашој комитској чети није нас било више од 70 друга. Наш командирсад већ покојни Никодим Рацић, пешадијски капетан 1. кл. који је уједно и командир пограничне страже, рече нам да ћемо на преноћиште иза наше карауле на положају „Лисица". Терен, којим смо се од Тулара кретали, бреговит је и испресецан је са много дубоких потока, низ чије се стране тешко прелазило. Камените голети окруживале су нас и десно и лево, а ми смо грабили, да што пре дођемо на мету нашег путовања. Ишло се брзо и јуначки, па ипак смо једва око 8 сати у вече стигли на положај и улогорили се иза наше карауле на једно 150 метара у једној терасастој удољвци. Док се логор постављао, ја сам отишао на караулу да осмотрим терен. То ми је утолико лакше било учинити, што је ноћ била јасна, окићена звездама, међу којима је месец лагано, пловио. " а Преко пута наше карауле налази! се турска караула, једна висока и јакај кула, саграђена од камена. Између једне и друге карауле нема више од; 5—6 метара, а обе се налазе на врху | ввсоравни. С оне стране на турској! страни прострла се вространа ливада,( на чијем се крају. удаљеном од ка- Ј раула 1500 — 2000 метара, црнило' нешто као велики грудобран ила нек<> природно узвишеше. Иједна и друга караула биле су неосветљене. Наши стражари баш су били вечерали, а пред турском седело је неколико њи ј хових стражара и нешто арнаутски разговарали.

Српеки војни еанитет

данпут бубњар толико удариЈу бубањ, да се „Москва" затресе. Од тог треска тргнем се иза сна и чујем да пушке пламте око карауле. У то доба могло је бити 5 сати изјутра. У јутарњем полусутону видех, како се цео логор исправи и како поједини четници скачу са својих лежишта, докопавају своје пушке и трче к митраљезу, да га што пре саставе и оспособе за борбу. Налазећи се у логорској удољици ми нисмо патили од пешачке ватре, која се све више око караула распламтљавала, те смо се без икаквих губитака могли спремити и чекати заповост, да се и ми у борбу умешамо. Приметио сам по пуцњави, дајетурска караула била пуна. Око 5 и по сати командир Рацић нареди, да наш стрељачки строј крене караулама. Да бисмо што више искористили терен ишли смо побауљке, држећи у левој брзометку.а у десној

Српека војека, која иде под Једрене, у Софији

— Добро вече, комшије! јавих се ја испред карауле. Један од турских стражара лепо се подиже и одговори: — Добро вече! ^ Одмах за тим сви турски стражари повукоше се у караулу и замандалише врата. Поднаредник наше страже посаветова ме, да се склоним, јер кс зна, рече, шта мисле Турци, кад се повукоше у своју кулу. Разуме се, да сам овај савет послушао, јер ми се није допадало, да погинем први, а можда и без замене. Кад сам сишао у наш логор, моји четници, уморни од пута већ су били заспали. Легнем и сам и завијем се у сво]е ћебе. Дуго нисам могао заспати, мислећи о Београду и својим милим и драгим, али ме после поноћи сан превари. У сну сам био у Београду и седео код ,,Москве", слушајући да оркестар свира ,,Семирамиду". Одје-