Илустрована ратна кроника

Стр. 58. ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Св. 1. и 8.

земљишту клизи нога! А да би слика још суморнија била — ту је, на другој страни потока, непобусано гробље изгинулих другова, гробље на чијим хумкама стоје импровизирани крстови и у које непрестано гледа из земуница војник, можда гледа свог брата или рођака или ког доброг пријатеља и размишља да ли и њега чека таква судба. Изађе ли из својих земуница и потока, потражи ли шири хоризонат, више ваздуха — онда ту, на платну, има да види ову слику. Земљиште је изривено као да је орано — али нису то оранице но огромне јаме од граната, јаме у пречнику по 3 метра а у дубини по 1—2 метра. То су избушиле огромне фугасне гранате турских опсадних топова. Између јама земљиште је обасуто шрапнелима, и парчадима од граната, или нераспрснутим гранатама. Сад је све мирно, — само ти трагови казују, да је овде косила смрт, да су са једренских утврђења сипали шрапнели и гранате, и да опет могу тако исто сипати. То је оно што чини сталну опасност — јер су положаји при опсадним војнама увек у домашају ватре, и пред њима где је непријатељ, и далеко иза њих, иза положаја, допире граната и шрапнел. Тако се увек може погинути, — не у јуначкоме боју, но и без тога, јер нико не зна кад може долетети које зрно, кад ће коме артиљерцу пасти на ум да учини какву бравуру, која живота стаје. И свуда у наоколо, око предњих положаја, испред и иза, то је бојиште, ту се крвавило и гинуло. Ви се осећате да сте на разбојишту. јер вас на то подсећа какав леш коњски, пуста бугарска качкета, српска шајкача, турски фесови, гранате, шрапнели, разривено земљиште. А пред једним ровом тога пука — лежи не далеко од њега леш једног турског војника, арапина, грдосије од човека, каквог у животу нисам видео и онако надувен изгледа још већи прави хипопотам, даље од њега други — турски редиф. Лешеви леже неукопани као и они којих је много пред Папаз-Тепе, јер је зона на коју не ступа ничија нога, а да не буде поздрављена пуцањем из непријатељских ровова. Турци опет нису хумани да траже или допусте, да се сахране. Слика бојишта није ни мало лепа. Али у рату нема ничег ни лепог ни пријатног, већ само страшног и узвишеног. У сред ужаса од паклене ватре топовске и пушчане не мислите на себе, узвишено је. Како је све сићушно пред тим — и амбиције, и интереси, и прохтеви за

задовољствима живота! Ужасно је слушати, а како је тек бити усред те страшне пуцњаве и лома. Као кад се после јулских несносних оморина натушти небо, навуку црни тешки облаци и посуктају муње и громови — осветљавајући целу околину око нас — тако и усред опсадне борбе кад загрми око пет стотина топова тешких и пољских, и загрокће преко стотина хиљада пушака што скоро увек ноћу бива, а пламен обасјава цзло страшно бојиште. Небо се пролама, земља тутњи и тресе се под вама, рика топова се слива у један јек — изгледа вам да јечи васељена, дч се стихије боре, да се нешто ванприродно збива, да је невероватно да је овако мали, сићушан створ, човек могао измислити и створити ове паклене силе. Али често пута све те страхоте сврше се — неочекивано. Кад мислите, да је она киша куршума и шрапнела побила све живо, и од бојишта направила мртво поље, гробље, тада се изненадите да је било врло мало жртава, да се то сматра као багатела нотирати. Разуме се да увек не бива тако, јер озбиљни покушаји опседнутих и опсадника свршавају се необично крваво. Опсадне војне самим тим што дуго трају, траже много жртава — гомилајући их сваког дана, а кад дођу општи напади или очајни покушај пробијања, онда су то најкрвавије битке што их ратна историја знаде. С тога се тврди градови и не могу са једном или две битке узети ни јуришима — докле се противник не исцрпе. Отуда при опсадној војни прву реч води инжињерија. А то је баш оно што највише енервира пешаке, јер они су најпасивнији, најмање се крећу, стоје укопани опет за то имају највише жртава, докле артиљерија с мало жртава се забавља правећи онда и бравуре. „Дижи руке од војне кад је инжињерци воде" — љутито веле пешаци. А инжињерци као кртице рију и раде и поносно одговарају — ,,овде је ашов важнији од топа и пушке". Копај паралелно ровове — и приближуј се поступно и без жртава форовима непријатељским. Везуј ровове приближницима, да се кроз њих може, заклоњен од ватре, ићи у предње ровове. Кад се тако приближи на 150 корака фору — инжињери допуштају јурише. Не могу вам рећи шта су савезничке команде, српске и бугарске армије, решиле: хоће ли у свему послушати инжињерце или пешаке. У то нити сам посвећен нити овлашћен. * (Свршпће се.)