Илустрована ратна кроника

Стр. 57.

ПРЕД ЈЕДРЕНОМ

У београдској „Самоуправи" је изишао овај леп опис опсађивања Једрена пред само примирје.

Из дана мобилизадије у^Београду

Српеки народ у Ст. Србији паног непријатеља пред собом. Свакога тренутка може да плане пушка, да|се развије борба, сваки покрет изнад рова, десно или лево, може да буде смртоносан. Колико је импозантна и страшна толико и мучна и несносна поза! У . таквој сам пози видео директора „Политике" у рову са својим људима, где са запетим пушкама чекају непријатеља. А кад преко ноћи дође смена и онда нема много промене, бар онима на крајњим положајима. Видио сам један батаљон нашег једног пука на Марици; на крајњем положају. Њихов је логор у једној провалији - незна се која је стрмнија и виша страна тога потока. На једној страни окренутој непријатељу, а уједно и заклоњен њоме од њега, улогорио се тај батаљон, ископао земунице, чији се редови амфитеатрално дижу. Из земуница излазе војници као лавови из својих кућица, балансирајући по оној стрмени као по конопцу. Замислите још кад сипи новембарска киша, густа магла кад обвије све то — и кад по љигавом и каљавом

20. новембра по ст. Монотонија и стална опасност две су карактеристике опсадне војне. Вечите канонеде свакодневни парцијални испади опседнутога и напади опсадника, постају обични, стереотипни, да се већ у напред зна, кад почињу, колико трају, и кад се свршавају. Само озбиљни нокушаји опседнутнх, да се пробију, или опсадника, да уђу у утврђења, разбију ову монотонију, унесу живости и интересовања, онда, када смрт ј најјаче замахне својом косом! Парадоксално из-1 гледа — али је истина. Човек је створ, који не трпи једноликост. Уап 'с1 ;аз с1е1есОО — вреди и за бојно поље, макар те промене биле хекатомбе људских живота. Монотонија прелази у досаду, досада у бол, бол у резигнацију, пред којом сопствени и туђи живот не вреди ништа! Даје се равнодушно живот, да се само отме од досаде, као што се и туђи одузима у тој резигнацији. Читаве масе људи пате од досаде. Докле ћемо овако? Што не јуришамо већ — па или — или ?.. питају и редови и официри, неписмени војници и интелигентни људи. И кад пођу једном, кад дођу ти јуриши, мучно их је зауставити, — ишли би у пакао а не само на тешке опсадне топове, да их команданти не задрже. И онда опет по старом - дани се нижу, дуги и предуги, ноћи још дуже, — изгледају вечност. Укопан у рову, непомичан стоји опсадник с пуном пушком кроз мазгале у земљи урезане. Чека на опрези, дрежди, одстоји јутро, пре подне, после подне, вече, — гледајући тако исто уко-