Илустрована ратна кроника
Св. 7. и
ИЛУСТРбВАНА РАТНА КРОНИКА
Из болнице у Београду
Ж
Диокледијана, популарног цара Дукљанпна, он је био главни град провинције Превалитане, а после је, при подели царства припао Византи]и. Од њега је откинуо Сгеван Немања, који је био родом из његове близине, из Рибнице, код Подгорице: и тако је Скадар први пут дошао у српске руке. Од тада је он био стално у српској држави, чак и иза смрти Душанове. Од 1355. њим су владали Балшвћи, господари Зете, све до 1396. кад га је, притишњен од Турака, Ђорђе П. Стратимир продао Мле^ићима. Не имајући довољно војске, да га бране, Млечићи га нису могли одржати спрам онда силне турске царевине и већ 1479, Скадар се предао Турцима У њему је после једно време господаровао Скендер бег Црнојевић потур чени син Иванбегов, касније чувени Бушатлије, који су се толико пута одметали од цара, и најзад 1835. били депоседирани. Те је године турска војска страшно оштетила град, борећи се за задњим Бушатлијом и попалила је ништа мање од 960 кућа. Скадар данас има око 85.000 становника, од којпх је 20 000 муслимана 13—14.000 католика и 1.500 — 2 000 православних. Трговачки је Скадар знатно опао, јер га је Турска потпуно запустила; путеви из њега у унутрашњост, врло су незгодни и несигурни; железница нема, а бродарство се, јер Бојана нпје регулисана, не може да развије у пуној мери. Али, чам се та варош и њена околина осигура и рационално почне дизати, она ће, несумњиво, стећи своју стару важноет. Суђено је, да ту варош дигну опет српске руке п да јој вратењену стару славу. В. Ћ. 0 бЗ
БОРБА НА ВЕЉОЈ ГЛАВИ Чета капетана Божина. — Јуриш на караулу туреку. - Бомбе, динамит. — Бегетво Турака и Арнаута. Др. Милан Гавриловић [Свршетак1. — Хоћете ли и ви за нама ? — Ја мислим одмах чим добијем наређење. А очекујем га свакога часа... — Не чека1те! хајдемо одмах! позивао је капетан. Изгледа, да је командант овог одиста храброг батаљона тако и учинио. Јер чим је стигао на положај, ја сам му пришао и упитао га: — Сами или по наређењу г. мајора ? — Сам! Сам! — одговорио је радосно, осмејкујући ее командант. И док су куршуми звиждали чело главе...
У мало што се ова ратна репортажа није и завршила овом изненада прекинутом реченицом. Било је тачно 7 часова. Ја сам почео предњу реченицу журећи се да завршим иззештај. Капетан Божин лежао је одиарајући се. Илија је довршавао своју вечеру: парче сланине, које је, Вог зна одакле, ишчепркао. С< фаја, комита девојка, пришивала је неко дугме. Книћанин и Шумаревић водили су најживљи разговор, кад одједном бахну у собичакједан војник. — Шта је ? — Турска војска! Ја мислим, да се брже није могло спремити и излетети напољо, него што су то учинили четници на овај узвик. Напољу ноћ, хладна октобарска ноћ. Густа магла пригисла Вељу Главу и . ву околину и неколико месе-
чевих зракова једва се пробијају кроз тмину. Ситна, ледена измаглица хвата за образе, рука пријања за пуппсу. — Сви у фронт, командова капетлн. На другу команду сви смо б :ли расути у ланац десно од карауле. Клочећи један крај другог, с откаченом пушком, очима упртим у непробојпу маглу. Ништа се пе види, само из даљане с падина с времена на времо допиру пуцњи. Пред стројем капетан Божин с пушком о левом рамену — по арнаут ски. Иде и говори полако, али одсечено. — Да нико без моје команде не пуца! Да нико не легне! Чекајте их кл^чсћи; само ћу их ја дочекати овако, стојећи. Ето прилике, да се покажу јунаци.. Васа Тонкић! Где је Васа Тонкић ?... — Ево ме, одазва се једна црна прилика из ланца. — Цанас те нисам видео у борби. Сад или никад!... — Видећемо, оговара прибрано прилика из магле и тишине. Опет ћутање, ишчекивање. Капетан прилази нашем крају. С друге стране све јасније допире пуцњава. Караулски се пси узнемиоили и њихов лавеж узнемири и ову тајанствену ноћ. За тренут се све утиша па онда се кроз маглу и ноћ опет чу капетанов глас: — Имали кога да опева ову ноћ ?! — Книћанин! — зачу се из мрака један глас. — Насам ја песник! — брани се наш колега, судски писар из Врање. — Што ћете лепше песме од ове, што је сада пева, приметих ја. — Да! Рат је најлепша песма!— 1 одврати капетан... — Слушај Милане, узвикну одједном крај мене Илија. Чујеш ли што ? Ослушнух. Из даљине је допирало правилно ударање добоша. — Ово као да удара добош ? — Ваљда неће с таламбасима и халакањем на брдо! — Јависмо капетану. Ослушну он, ослушну и граничари, и онда један од њих објасни брзо? — Није добош. Ово је гоч. Има данас свадба у Липовце. Чудна земља и чудни људи. На целој линији бије се бој а у сред те грмљавине они се жене и то још уз гочсве! Читав сат нам је прошао тако у мраку са прстом на образу, очима упртим у мрак и притајени дахом. И опет нагао прекид. Нисмо се ни загрејали у кара.ули, кад стражар опет упаде као ветар. К оружју! Опет узбуна, опет сви у ланцу. Пуцњава је овај пут долазила одоздо, од села Веље Главе. Није дуго трал