Илустрована ратна кроника

јада... Јак ветар разгонио је траву више нашах глава. Изгледало је, као да на земљи више никог живог нема до нас и оно неколико звезда. И опет је напрегнуто очекивање било узалуд. Појачали смо страже; половину смо вратили у караулу, док на њих дође ред да смене другу половину са стране. И док је Шуменковић корачао на пољ^ крај стража, ја сам у собичку хитао да довршим овај дневни извештај ако ми је суђено, да га икада завршим и да га ви икада прочитате. * Да се вратим на бој и на ону херојску борбу чији опис морам тако брзо да завршим, јер курир у зору полази у Врању а ми на југ!... Док су нам куршуми звиждали више главе свирајући у свима могућим варијацијама оно њихово »фијужарк«, командант се мирно разговарао с капетаном о боју. И онда је са својим батаљоном предузео напад. Стрељачки ланац двеју чета расуо се низ брдо и оштро пушкарење отпочело те према селу, према Китки и према Волујском Камену. Арнаути су били потиснути на целој линији с огромним губитцима. Али су им пристизала у помоћ остала села и пушка рање се наставило час слабије, час јаче. Око 5 часова Арнаути су се већ били сасвим притајили или малаксали. Тада стиже на коњу командир позицијске батерије, која је ишла за батаљоном команданта г. Стојановчћа. То је наш стари познаник капетан Милутин Живковић-Ћамило паша. — Где си Ћамило! — узвикнух. — Ево ме, ту сам близу. Где је командант ?

Одвео сам га. Измењали су неколико речн и Ћамило се врати. — Слушај Милане! Покупи неколико четника и сиђи на онај крш. Треба да заштитите пут, којим ћу проћи. Ако Арнаути нападну моју батерију, оспите ватру на њих, да ме заштитите. Ја се нећу кренути пре сумрака... Тако сам и учинио. Али све је прошло на миру, Батерија је по ноћи лепо стигла на позицију, укопала се веома брзо и чекала. Идокјетеноћи хладан ветар брисао преко нас, водили су се на све стране пријатни разговори, како ће Тхамило сутра за један сат да разруши Китку и да рашчисти сву околину од Арнаута... Пред саму зору околина се почела губити у магли а заједно са њом по челе су се губити и наше наде да видимо Китку порушену, Кад је освануло, Дебанжове чељусти разјапиле су из својих оклопа на Китку, Волујски Камен и село Вељу Главу. Послуга је била спремна. Иамило нестрпљив, али је магла била све немилостивија.,. Рушење Китке морало се оставити са сутрадан. * Тако се савршио први наш бој: Капетан Божин, Симић показао је нечувену свакако дивљења достојну храброст. Одлучно се држао командант Јовановић; јуначки су нападали капетани Ђуровић, Крстић, Ранковић и остали, чија имена не стигох да забележим и ја поред Нове Српеке Историје

Св. 1. и 8.

Из писама једног резервног телеграфисте Првштина. 19. окт. 1912. Спноћ, после 12 часова пешачења, ушли омо у Приштину. Првајеушла моравска дивизија, затим шумадијска, а јутрос око 10 часова етигла је и дрннска. па ћемо сутра ка Митровици Скопљу. Први дан бпрбр, 6. о. м., вођен је по магли, коЈа је целога дана трајала. Другог, трећег и четвртог дана имали сме лепо време. Број погинулих и рањених ви у Београду свакако боље знат. ; главно је, да је и отпор и број погинулих и рањених свакога дана све мањи. Четнвци чане велику услугу; иду напред на 10 —15 — 20 киломе тара у широком фронту, тако да ми лепо видимо простор иза њих, којије непријатељ наступио. 0 детаљима борбе и начину нашега живота, као и ситним доживљајима и пригодама, дало би се много и много причати, чли је писати сада готово немогуће. Но ипак ево неколико поку паја, ма да нисам уверен, да ћу писмо до краја довршити, јер смо непрестано у покрету. Живимо већ три дана о хладној храни, јер се нема времена за кување. Но то је још цвеће, најтеже нам је ноћу, јер је зима, те се од 11 часова не може спавати, па будни чекамо зору. Тако из ноћи у ноћ... Идемо неумивени, каљави, косе разбарушене, бркови »у стрелце«, браде као у Барбаросе. — Наша чета иде одмах иза пешадије и артиљерије. Од непријатеља је у размаку од 3 - б километара, Ја сам јуче, и ако сам командир провијанта, ишао сам у ланац за време борба. Имао сам да видам, да ли је телефон XI. пука везан са дивизијом. Два батаљона XI. пука већ су била ступила у борбу, а друга два, у лежећем ставу и у развијеном фоонту, чекала су свакџга тренутка да ступе у борбу. Био сам баш у самог средини пука на телефону, кад је артиљерија, два корака од мене, отпочела паљбу. Прво су гађали на 1800 метара, па на 1200, затим су нашли одстојање од 1400 метара. У том се и непријатељ почео повлачити. То је све било на једном стрмом и пралично пошумљеном вису. Кад сам доцније сишао доле, видим ђенерала Божу Јанковића са свитом. Сви су на коњима; пењу се испод брда. Мало после војници ухватвше два Арнауткна. Једног цијаног одведоше команданту шумадијвке дивизпје. Наиђох на једног тешког рањеника из XI. пука. Рањен је у главу, а око њега мале рупе ашовчићем ископане и око сваке по 30—40 избачених чаура. Однесоше га болничари на носидима. Уз пут сам често наилазио на