Илустрована ратна кроника

Стр. 116.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 14.

ности изазвао је нарочиту љубав и војника и старешина. Није имао више од 24 године. Обратио сам гтажњу нашем командиру на њега. Испричао сам му испраћај мајке и напоменуо даје јединац. Командир га је одредио у резерву одељења. Рачунао је да га склони, колико се може. * * * На иуту од Еуманова за Сграцин, куда се беше упутио наш пук, идући за Једрене, инстинктивно сам се сетио нашег Марка. Резерва нашег одељења ишла је позади скоро на читав километар. Обо сам коња и у трку дошао до ње. Марко је ишао потпуно чило. Ниједне сенке умора или забринутости на његовом челу није било. Загледао сам се у њега добро. Опет су ме његове очи задржале. Оне су скривале неку тајну, коју сам морао открити. Зауставих коња и ходом пођох норед њега.

— Како је, соколе, јеси уморан? Ето, видиш, сад си на сигурном месту, твоја се мајка нема зашта бринути. Ми ћемо се напред борити, а ти пази само да здравл>е сачуваш. — Хе, мој господине, — одговори Марко, — ирва пушка, гашо пукпе па наш иук, мене 11 е убиши. — Какве су то сад будалаштине ?! — Јест, јест, ја сам убио свог ро^еног оца. Нисам, истина, хтео. Судови су ме ослободили. мајка и стричеви су ми опростили, ама грех је шо, госиодине. Стао сам као запањен. Пред очи ми изађе и његов опроштај са мајком, и одгонетка његових загонетних очију. Упитах га, како је то било, и он ми укратко исприча: — Лопови су нападали на нашу кућу. Разбили су вајат и однели нам скоро четрдесет ду-

ката. Једне мрачне ноћи, по тој покрађи, мој отац чује у сну, како неко опет обија на.шу бину. Пробуди и мене и рече ми, да узмем пушку. Он узме секиру. Ја сам се уплашио а још сам из сна и бунован био. Кад је отац изашао напоље из куће, ја не знам. Наједанпут опазим на прозору у мраку неку сенку. Мислио сам, да је лопов. Подигох пушку несвесно и опалих. Прилика врисну и по јауку ја познадох, да сам убио свога рођеног оца. Плакао сам и кукао заједно са мајком мојом^ Хтео сам се убити, али ми она пушку оте. Отрчао сам капетану сам, још исту ноћ, пробудио га и молио га, да и мене убију, али су ме судови ослободили. Веле, нисам крив. Можда и нисам, ама грех је убити свога родитеља. Видећете, прва пушка мене ће убити. — Којешта, какав грех! То је случај, — тешио сам га, али и на мене овај разговор беше оставио тежак утисак. — Ти не ћеш ни бити никад у борби. Твоје је место у позадини и бар тамо не ћеш погинути. Изостао сам добро од свог вода, зато ударих коња добро мамузом, те сирота животиња у каријеру стиже одељење. Пришао сам одмах командиру и испричах му мој разговор с Марком. Он пажљиво саслуша, али ништа на њ не рече. % * * Под Једрене смо стигли концем октобра. Наш пук, који је био у дивизијској претходници, одмах је отишао на предстражу. По мраку у највећој тишини, сменули смо 12-ти бугарски пук, који је на том месту оставио огроман број својих мртвих. Два батаљона били су на мртвој стражи, а друга два батаљона, заједно са митраљеским одељењем, чинили су пуковску главнину, која је од турских ровова била удаљена за добра три километра. Прву и другу ноћ провели смо мирно. Тек гхо нека пушка