Илустрована ратна кроника
Св. 14.
ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА
Стр. 117.
плане на предстражи, те њен пуцањ једино показује ратно стање. Ноћу 2. новембра око 11 сахати. Турци су покушали испад на нашем сектору. На брзу паљбу са њихове стране одговориле су наше предстраже такође брзом паљбом. Ордонанс пуковског команданта донесе наредбу командиру митраљеског одељења, капетану г. Бодију, да одмах са митраљезима заузме положај. Командир командова: „Одељење напред, митраљези напред", и први полете положају. Војници брзо расклопише ми траљезе и на рукама их понесоше. У тренутку самог поласка чух опет глас Марков, који је као резерва требао ту да остане: — Јао, удари ме! — Шта те удари, да није коњ, -— запита га поднаредник Стошић, вођа митраљеза. — Није, куршум. Овај кратки разговор и мене и војнике беше мало задржао. Командир је већ прилично напред одмакао. Његова команда: »Митраљези напред!« сваки час се чула. Стога и ја викнух с брда: — Носиоци рањеника, превите Марка, остали напред! Војници притрчаше уз брдо, а ја видех још једном Марка, хако узе мало сена, метну под главу и леже на земљу. Отишли смо на положај и заузели погодну позицију. Борба је трајала око два сата, па се мало утиша. Ја тада послах два војника натраг код резерве, да донесу три заостале реденичке кутије. На Марка сам скоро и заборавио. Лежао сам у рову и силом се отимао од сна, који беше на моје очи навалио. Она два војника беху се већ вратила, спустише кутије код митраљеза и један ће од њих рећи: — А наш се Марко већ укрутио. — Како укрутио? — скочих ја као опарен.
— Мртав је. Ударио га куршум посред срца. * * Сутра-дан смо га сахранили. Сиромах Марко, погодио је. Прва жртва из славнога IV. дунавског пука био је он. Прва пушка њега је погодила. На једноме ћувику код Одсечене Момле његов је први гроб ископан. Од мунициског сандука војници му направише крстић, а ја нагшсах на њему његово име. Време је можда већ спрало слова са њега, али ће вам сваки српски војвик ипак знати тачно описати: где је Марков гроб. »НТтампа« Љуба Ј. ИЗ ВДЛВЕВСКЕ БОЛНИЦЕ — Белешке једног медицинара Бавећи се у ваљевској болници од почетка рата па све до неки дан, имао сам прилике, да се баш на извору нагледам интересантних ствари, али, на жалост, нисам имао довољно времена, да их све побележим. Неке ситнице сам записао на брзу руку, па их, ево, предајем онако, како сам их записао у своју бележницу. [Младотурчин и Старотурч и н] Два турска официра, ратни заробљеници, препиру се у болници о томе, ко је крив, што је пропала турска царевина. Њихова свађа била је све жешћа. Говорили су турски, па ми наравно нисмо разумели, док нам није тумач објаснио. Наједанпут скочи Старотурчин, зграби једно дрво,
што је било покрај пећи и удари Младотурчина таком снагон по глави, да се је Турчин онесвешћен срушио. Старотурчин је био замахнуо толиком снагом, да је изгубио равнотежу и пао преко кревета Младотурчина, ударио о наслон кревета и избио два зуба у горњој вилици. [Мухаџири] Међу заробљеницима упадоше ми у очи двојица, која су врло лепо говорили српски и нису никако имали турски тип. Одабрах од њих двојице онога старијег, па га. запитам: — А, вјере ти, Хаџе, како су тебе заробилиикаква ти је потребабила, да тако стар идеш у рат? — Нисам ја, вирај, ни био у рату, него ја сједим са овим својим комшијом у Селанику у једној хашчиници и једемо пилав, кад дођоше па нас бигаир хак заробише. Слага Хаџе па баш ни брком не маче, абгг зна, каква је зла починио. А кад смо се доцније мало боље упознали, признао ми је, да је био у рату, хвалећи нарочито српску артиљерију. Више пута ми је поновио: „Не можеш, брате, најамити милета српским топовима: све липи за земљу ! 1 ' [Турским »хећи;,«] Међу заробљеницима био је и један чудноват тип, који је себе називао хећимом. Збиља је имао и неке инструменте. Једнога дана пријави се овај хећим др. Хрњичеку, санитетском потпуковнику, да га прими да ради у болници.. Овај га није хтео примити, јер није имао никаквих доказа, да је доктор »хећим«, после тога дође у^наше одељење, у коме је шеф био један доктор из данске. Данац га прими.
Слобода у Куманову: Србадија игра коло пред црквом