Илустрована ратна кроника

Стр. 1)8.

Једном Арнаутину требало је само очистити и завити прсте на помодрелој нози, који су му били оболели од дуга пешачења. Док се је Данац бавио на другом крају собе, а ја му помагао при превијању, дотле је »хећим« нешто петљао око онога Арнаутина. На једанпут чу се једно гласно »крц«, као кад се маказама за образивање винограда пресече подебља лоза и страховит урлик проломи болничку тишину. Притрчасмо »хећиму« и Арнауту. Арнаут се је у грчевитим боловима превртао по патосу, а из ноге му је липтила крв, »хећим« је држао у некаквим маказетинама одсечен онај прст до палца самога несретног Арнаутина и отресао га је у један суд. Арнаутин је све већма урликао. Ми се запанили, па у први мах не можемо да дођемо себи. Кад »хећим« виде, да ће га Арнаутова дрека компромитовати, остави маказе, па обема песницама тресну Арнаута по глави и у исти мах викну: »Суз, бре!« Арнаут ућута и оста јечећи. Данац једва мало дође к себи, зграби »хећима« за оба рамена и поче га дрмати вичући: — ЛУав Наћеп 5Је детасМ, ит Со^ез ШШеп! Ма8 ћађеп ЗЈе ^етасћ!;?! »Хећим« је ћутао и тако равнодушно гледао у Данца, као да га се читава ситуација баш ни мало не тиче. То разјари Данца до крајности; стиште још већма »хећим-ефендију«, довуче га до болничких врата и избаци га као врећу вуне... [»Треја«] Једне вечери после свршена посла, привуче ми пажњу

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

грохотан смех из једне собе; Отворих врата да видим шта је. Кад оно поседали по земљи чешки и дански доктори, па играју »треје«. Узели лепо једну арнаутску капу, па мућкају и вичу: »тура, јазија; тура јазија« и дижу урнебесну галаму, кад који добије. То су свакако научили од заробљеника. [Чех учи српски] И чешки и дански лекари куповали су редовно новине иако нису знали читати. Скупе се у вече, па узму новине, изаберу каква крупна штампана слова и погађају шта би то могло бити. Један Чех замоли ме, да га учим српски. Задивио се је, кад је разумео да ми имамо исто толико писмена, колико и гласова. Поспе подужег подучавања узех га на испит. — Шта сте синоћ радили ? запитам га. — Чита новине. — Не ваља. Треба рећи: читао сам новине. — Читао сам новине, понавља Чех. — Па онда! — Ћутање. ' Чех метну прст на око и сав поцрвени. Бива: онда је задремао. — Па онда? Чех се још више забуни, и кад понових неколико пута питање, он напући уста и учини: »Пфу!«, а при том метну десну руку на десни образ и наже главу. Бива, онда је угасио свећу и легао да спава. — Па ви већ сасвим добро говорите, рекох му и престадох га испитивати. Св. 14.

Он нешто покрупно опсова и т° сасвим правилно српски. [Шишање Арнаута] Заробљени Арнаути имали су врло велику косу и браду, јер им још од почетка рата није било до шишања. А осим тога су се дугим пешачењем тако ослабили (подбили)да се скоро нису могли држати на нсгама. Кад су онако чупави и брадати, улазили четвороношке у болницу, чинили су збиља страшан утисак и изгледали као медведи. Погледајући једнога од њих, један доктор из Данскеопазиједну велику, белу уш где гмиже по Арнаутову врату. Одмах зовну мене и запита ме немачки, какав је то инсекат. Ја му рекох да је то један оријенталски специјалитет, који најодличније успева на Арнаутима. Кад Данац опази, да ће уш замакнути за врат, ухвати је »пинцетом« и пажљиво је однесе и баци у пећ. Један српски рањеник опази то и поред "г ,свих болова од размрскана кољена насмеје се кратко али громко и рече Данцу, иако га овај није разумео: Нећеш ти то, господине, ни за две године тако истребити! Кад Данац опази да је у Арнаута пуна и коса ушију само мало затвореније боје, нареди једно опште шишање. Дођоше сви ваљевски бербери и мајстори и калфе и шегрти. Шишање је трајало равна три дана, јер је било две хиљаде Арнаута. Испочетка почеше бербери пажљиво шишати Арнауте све штрицкајући маказама да не би никад били готови, док им један официр подвикну: »Стрижи, бре, шта ту штрицкаш!« Онда се бербери размахнуше да су све читава повјесмаоне чупетине падала на земљу, шишајући у исти мах и браду и косу. Наслони му брицо машину за бријање испод левог краја уста па гони уз брдо покрај ува па преко целог лица и главе направи дубоку бразду, свршивши на левом крају браде. Арнаути су за читаво време шишања били врло потиштени. Бог зна за чим су жалили. [Пелцовање Арнаута] Арнаути су били врло неповерљиви. Највише су се бојали отрова. Чај и млеко смо скоро увек ми морали најпре окусити. Кад су се појавиле црне богиње, наређено је било да се сви пелцују. Али то није ишло тако лако. Не да се Арнаут убости оном иглом за живу главу, мислили су, да је и то некакав начин тровања. Кад нису

Град Призрен