Илустрована ратна кроника

Св. 16.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 131.

неколико сати борбе бајонетом српских пешака из својих одличних и одлично утврђених положаја натерани у дивље бегство. Деца са Шуматовца овде су се, као и на Куманову и Битољу, показали достојни синови својих отаца. Јурећи неустрашимо напред пукови су наступали с великим губитцима, али су они не гледајући на своје јако проређене редове знали само за једно, за Напред! Бакарно Гумно било је прекриљено мртвим и рањеним; лакше рањени дизали су се сами и ослањајући се на своје пушке враћали се на превијалиште. — Једну слику нећу никад заборавити — причао ми је један посматраоц ове битке. Један војник рањен у обе ноге, наслоњен на две пушке, покушава да се докотура до превијалишта, али малаксао мало мало па падне. За њим иде теже рањен један официр, који се и сам наслања на пушку. Када је стигао до војника коме су ноге пребијене, официр се заустави код њега неколико тренутака, а за тим долази једна дирљива слика, каква је, по причању страних аташеја, који су све то не из велике даљине посматрали, могућа само у српској војсци. Рањени официр, који је и сам једва гегуцао, упргио је на своја леђа рањенога војника и донео га је на превијалиште. Таква племенитост својствена је само Косовском осветнику. Чини нам се, да се тај племенити херој зове Михаило Станковић, резервни пешадијски поручник. Како семоже наградити овај херојизам пун племенитог пожртвовања! „Живели српски офицври!" Подне је једанаестог октобра. На целом фронту води се

Српска пешадија на рововима

најочајнија борба између две велике војске: српске прве и турске вардарске 1 армије. Са једног ћувика, који није ван домашаја непријатељске ватре, с највећим интересовањем посматра борбу престолонаследник Александар, окружен својим одличним штабом. Сви су нервозни, јер осећају, да је дошао решавајући моменат. Сада или никад. И ако се добро није могло сагледати јасно је било, да се Турци херојски држе и у моменту учини се команди као да се наши редови, тамо где је била најочајнија борба, почели комешати. И онда кад је задрхтало срце и престолонаследника и целог његова штаба, јер су и видели и осећали, да је то решавајући моменат од кога зависи славна победа или страховит пораз, и онда када су своје продируће погледе уперили тамо где је најопасније било, када су им очима хтели рећи: „Не попуштајте јунаци!" у ваздуху одблесну неколико сабаља и престолонаследник одану, а на уснама му се указа победни осмех. То су херојски официри, када су видели да је наступио моменат, где треба славно па-

сти за велику Косовску идеју, тргли бритке ђорде из корица и пред својим четама као лавови полетили у густе и како је изгледало непробојне турске редове. Војницима је импоновао херојизам њихових старешина и они су заборавивши на страх и не плашећи се смрти, која их је немилосрдно косила, полетили напред, да на врховима својих оштрих бајонета, разнесу непријатеља. — Живели српски официри ! кликнуо је сав срећан њихов команДантпрестолонаследник Александар, када оно пред четама одблеснуше официрске сабље. И тај поздрав и ту хвалу официри су у пуној мери заслужили, јер већ после неколико минута било је јасно, да је добивена Кумановска битка и да је њоме судба турског царства у српским крајевима запечаћена. Турци су покушали да даду још један очајнички отпор, али је било све узалуд. Српској сили и српском одушевљењу нису били кадри да супрот стану и за мало цела турска армија „плећа даде па бегати стаде".