Илустрована ратна кроника

Стр. 133.

Бугарски војници под једренима играју коло уз гајдаша

једнога старца никако није годилх После неколико речи о најобичнијим стварима ја сам запитао хоџу, на првоме месту, како му се свиђа нова управа у Призрену. Старац ме слободно погледау очи и рече: — Аферим, ефендим!.. Ама људи сте!... Ја сам знао да друкчије неће бити под Србима. — А зар се неко плашио међу Турцима да ћемо мч српски војници злостављати народ? — запитао сам хоџу. — 0, сви су се плашили Срба. Но ја сам им објашњавао, да су Срби човечни, и да се никоме неће догодити никаква непријатнист... Али.. — Шга? — И ја сам се плашио само једне неприлике по нас. — Какве то ? — Бојао сам се, да ће војници вгшити насиље над женскињем .. Младост је младост.. — Па да ли је било тако ? запитао сам. — Не ефенди!... Хвала вам, ви се показасте прави људи!... * * * Кулили смо оружје од становништва.. Уђемо у једну кућу предвођени поменутим хоџом и још једним грађанином Турчином. Чим смо се појавили у кући, у истој настаде општа ужурбаност, забуна. Тојеби ло првога дана по заузећу Призрена. Може се мислити, како је неприЈатно породици, у чију гредину уђе осва јачка војска. Задругари у моменту уображавају најгрозније сцене, које ће се одиграти како они мисле... У таквој сигуацији нашла се и ова породица, у чију кућу бесмо ушли ради преметачине. Женскиње поче да нариче изсвег гласа. Хоџа, који нас је водио, љутито повика на домаћицу. Он ју је на турском језику прекоревао за то-

лику неозбиљност, објављујући у исто време, да се неће ништа стрншно доГ0ДИ1и. — Ако имате оружје, дајте га рекао је хоџа — и будите без бриге. У овој кући није ништа нађено од оружја. Укућани су запањено посматрали њихову кућу. Тек су тада увидели, да им се доиста није ништа зла догодило. Из ове куће ушли смо у другу, која је просто уређена као и прва. Уђите у колико год хоћете кућа и свуда ћете видети исти намештај: уза зидове собе намештени ниски миндерлуци, на средини мангал са жаром, а у дну узидан долап, у коме су спаваће хаљине. Кад буде време спавању, домаћица отвара долап, узима две хаљине и простире их по поду. И тада се леже. Сутрадан спаваће хаљине понова одлазе у долап... и тако бесконачно. —Увек и свуда турска монотонија, једноликост. Ова друга кућа била је једнога официра. Кад смо ушли унутра укућани, госпођа капетаница и њена сестра побегле су у једну оближњу собу, док су нам капетанова два синчића безбрижно пришли руци. Хоџа је и овде објаснио дамама у чему Је ствар и оне су одмах биле умирене. У тој смо кући нашли један револвер, својину турскога официра. * * * Турске официрске жене добијају од срнске државе новчану помоћ на име издржавања. То је помоћ толика.да оне могу пристојно живети. Да бих вам доказао како се с покоренима јединствено кавиљерски поступа, нека вам послужи факт, што гурске официрске жене с правом долазе на благајне да приме своју »плату«. — Имам једну занимљиву епизодицу. Једнога дана нашао сам пред благајном неколико Туркиња. Једна

од њих приђе 'стражару и нешто га запита на француском језику. Наш Ужичанин није, разуме се, умео ни да бекне. Приђем дами и ма да нисам такођедобро извежбан у француском говору. Дама ме ослови на немачком језику, питајући: »Молим вас, господине, хоће ли се скоро издавати помоћ за нас?« Ту ми Туркиња објасни да је официрска жена, и да јој муж служи у Цариграду. За време разговора Туркиња је била потпуно открила лице. Њене очи беху закрвављене, исплакане. Уведем је одмах код благајника, као У1 неке пријатељице. Ускоро затим Туркиње су гордо изашле на улицу. Мене радује она гордост оних, које смо покорили. Она је најбољи доказ, да се са њима поступа чове чно. Највећи рањ^ник Сличица из црногореког рата Био сам у болници да посетим рањенике. Било их је свакојаких. Једног је зрно ударило у прса, па избило испод лопатице, другог у главу, трећег у ногу, четвртог посред трбуха и тако редом. Леже у постељама превијени и радосно гледају око себе. Нико ни да уздахне, нити да зајечи... Дуго сам остао међу њима. Многи, особито лакше рањени, причали су ми радо о окршајнма и о биткама. Свако је имао по нешто ново да каже, свако да ме што више заинтересује. Било је ту и доста мојихдобрих знанаца. Под утиском, који је на мене оставила та слика и све те њихове приче изашао сам из болнице замишљен. Премишљао сам о ономе, што су ми причали... На евом излазу поглед ми се заустави на човека, чији ми изглед