Илустрована ратна кроника

Стр. 156.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 19.

Али и поред тога и сем тога наша војска и наши људи имају пуне руке после око уређивања. И значајно је, да се сви ти послови раде са хитрином и са преданошћу, каква се ни у рођеној кући не показује. У вароши и у целој околини владају најпримернији ред и мир. Сав народ је радосно одахнуо после вековне анархије, која је била дозлогрдила чак и муслиманима. А каква је анархија владала ево вам само једног примера: У новој Вароши живи породица Борисављевића, једна од најстаријих, најугледнијих и најбогатијих српских кућа у целој бившој Турској. Кућа Борисављевића има преко 6000 ектара саме земље али Борисављевићи нису до сада могли да надгледају ни десети део својих имања. На сваком кораку их је чекала пушка турска или арнаутСка, ту су били принуђени да приме оно што им донесу њихови настојници и наполичари. У једну своју шуму Борисављевићи нису смели завирити већ пуних двадесет година. „Политика". НА НОЗЈДКУ — Из „Бојних прича". У предзорје, кад још читава планина спава, кад нема ни муха ни комараца, и кад се с времена на време јави која птица — трже ме из уморног сна заповеднички, али мекан глас војводин: — Устај! Време је... Ја се трзам два, три пута, затим покугаавам да се дигнем, и несвесно грабим брзометну пушку, која је сваком четнику тако мила. Десна ми је рука сва утрнула, по леђима и ребрима осећам нове жуљеве од реденика и фишека, а глава тешка и чини ми се, да је место мозга испуњена оловом. Трљам и боље отварам ^очи. Око мене неке

сенке, иду, мичу се, и леже наоколо угасле ватре. Не знам, да ли је дан или ноћ? — Јесу ли страже измењене ? То сигурно говори војвода — бунован мислим. — Јесу. — А курири ? — Још ноћас су отишли. — Еј,писару бре, је л' пошта готова? Још потпуно нграстрежњен не знам, шта да мислим. У памети ми се мешају фантастични и језовити снови с јучерашњим сликама борења и повлачења, умирења и спасавања, пењања и лутања по прегахлим иотоцима и стрмим бреговима. Тек кад неко запева храпавим гласом тужну мелолију: „Моја је мајка планина Моја су браћа револвери А ситна деца куршуми" — сетих се где сам. Никад више нисам сажаљевао своју младост и свој живот као тада. Али све то није могло пореметити ону опћу једнодушност, свечаност и озбиљност, која се повлачила између нас. Свима нама једна иста мисао лебди пред очима. Јуче у ово доба било нас је двадесет и два. Три су погинула, а једног је нестало. Ма да смо настојали, да не мислимо о том, ипак једноме измаче: — А куд ли нестаде јуче Трајка? Сви се још више уозбиљисмо и погледасмо његовог брата Јованчу, омањег, дежмекастог и као дрен здравог сељака. Њему само заиграше очи и као од стакла засветлише. — Аскери га утепаше — рече он и уздрхташе му јако избочени мишићи на лицу. — Бог да му душу прости! <— дода војвода и неколико њих побожно се прекрстише. — Алал му вера, био је јунак! Као да нам је било неугодно говорити о смрти, јер једва дочекасмо кад неко викну, да се крећемо. Сцена са^кумановске. битке

А онда кад почиње небо на истоку, да се све више румени, кад пробуђене птичице почеше цвркутати и преплашено скакати с гране на грану и кад се читава планина показа у свој својој лепоти — онда нестаде и размишљања и суморности из наших душа. »Ево новог дана, ево новог живота« — као да говори читава природа. Под ногама пуцкета суво грање и мукло шушти мокро лишће. Хладан и чисти горски ветрић милује нас и умива, а свежи и јаки мирис лишћа и траве храни нас и испуњује нам груди новом снагом, новом вољом и одушевљењем