Илустрована ратна кроника

Св. 19.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 157.

На једном пропланку, одакле се види дивна панорама — мала долина с белим, шумним потоком, и мрка, висока Козјак планина — сретосмо прву нашу стражу. — Код манастира св. Димичрија налази се пола табора војске и •ескадрон коњице, а читавом овом страном потока крстаре одреди аскера — тО је био рапорт наше извиднице. — Да зађемо за онај хумак ? — пита један четник, који је био из тог краја и познавао сваки грм и сваку стазу. Пођосмо. Војвода извади доглед и стаде разгледавати терен. И одједном нестаде оног одушевљења. Савијених леђа, с пушком у руци корачамо лагано и опрезно у становитом одстојан.у, један за другим, као да слутимо скору опасност или последњу очајну борбу. Иако знамо, да ту нема шале, да ће сигурно неколицина од нас, а можда и сви, још данас отићи Богу на истину, ипак се зато сваки од нас нада, лудо верује као у чудо, да ће се баш он, ма како било, спасити. Без те верене иде се у бој. А тада је баш сунце величанствено излазило. Мали пропланак у сред горе изгледа као да је покривен зеленом поњавом, искићеном златним шљокицама. А са росног лишћа милијарде зрака блеште нам у очи. — Да, да, -— мислим — рађа се нови дан и нови живот, али и нове борбе и нове невоље, нова умирања и нова спасавања. Хране немамо ни за један дан, а муниције тек за добар сат борбе. Ако се за неколико сати не дохватимо северне стране Козјака, изгубљени смо. Тек тамо, кад уђемо у романтичну котлину Пчиње, можемо се надати помоћи, одмарању, па и весељу. Стигосмо на хумак. Војвода Скопљанче нешто се намршти и рече: — Ево другари, ово нам је још једини пролаз, ако нас аскери не опазе. Бог ће нам помоћи па ћемо и то издржати. Неки се опет прекрстише. Ја се надвирим на хумак и спазих једну голу страну стрму, врло стрму. Нема дрвећа, већ само који пањ, грм од глогиња или смреке. Сасвим доле на дну шуми пенушави поток прелазећи преко нанесеног стења. Кад се човек нађе у некој опасности или пред великим каковим напором, онда му је прва мисао: да ли ће моћи издржати. Мени се учини да хоћу и ја јурнух низ страну. Више сам се ваљао и котрљао него силазио, хватајући се за трн>е и оштро камен»е. Сав задуван,

|р||

^ИИ^ИИИИВШЛ

Српска артнљерија у офанзиви на Новацима изгребен и подеран 1н ађ^х с& на потоку. Остали четници разбаЦани као мрке лопте котрљаху се исто тако низ страну. За све то време нико ни да би рбЧМ пјјоговорио, тек само који р&њеНик простењао би или уздахнуо. Иза Н.их је траг био крвав. — ОваМо сви — чује се пригушен глас. Скупимо се као на некој тераси над самим потоком. Док смо се мало одмарали, војвода је погледом тражио згодан прелаз преко долине, кад ал — од источне стране, тамо од Дермана, појави се на самом подножју кршног хумка одред аскера с једним чаушем на челу. Нису нас још спазили; Инстинктивно сами се поделисмО и сбаки ухвати бусију. Као увек пре борбе салети ме нека грозничавост и суморност. Лаким погледом обиђем све другове, и учини ми се, да над свима нама трепери црни барјак смрти. Али срећом ти часови трају врло кратко, јер обично већ после првог метка нестаје сваког страха и размишљања о себи. — Псссс . . . — Нишани добро, али још нико да не пуца! — чује се шапат војводин. Као последњи на левом крилу нанишаних последњег аскера, црног као циганина. Немарно обесио пушку, и лењо иде за осталима, погнуте главе, као замишљен. О чем ли мисли, јадна му мајка? Нестрпљив што војвода већ не пуца, да и ја мог аскера лишим брига, обазрем се, и силно се изненадим, кад видех војводу доле на самом потоку, на педесет корачаја пред аскерима. Бацио пушку на земљу, раскопчао копоран и кошуљу и раздрљених груци умива се, прска и фрче, да се лепо чак код нас чује. Окренем се осталим четницима — и сви они као да се изненађени питају погледом: »Шта је ово?« Алн с® брзо сетисмо, да је то војводино лу-».