Илустрована ратна кроника

Отр. 186.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 23.

Прва официрска жртвг за слободу потлаченог Хришћанства СВЕТОЗАР-ТОЗА Н. МИЉКОВИЋ пешад. капетан прве класе

реку, али га није могао наћи целога дана и идуће ноћи. 5. новембрау 10 часова пре подне стиже наређење од команданта дивизије, да VII. пук заузме село Чекрикси без обзира на жртве и пошто пото. Командант пука позва команданта 3. и 4. батаљона и саопшти нам то наређење. Трећи батаљон имао је први прећи. Командант 3. батаљона одредио је да прво прелази 4. па 3. па 2. и најзад 1. чета. Пошто је апсолутно било немогуће ићи лево или десно од насипа, то је наређено, да се пробој изврши у колони:по пет војника у једном реду (колика је ширина пута), а редови да буду један за другим на одстојању 30—40 корака.

У првоме реду био је наредник Миливоје Стојановић и 4 најодважнија редова, и они су се кренули у 10 и по часова. Други ред пошао је за њима на 30 корака; и тако ред за редом кретали су се насипом. Како је који ред полазио, војници су скидали капе и крстили се, јер су сви видели да се полази у сигурну смрт. Заклона није нигде било; а заустављати се није смело. Када је први ред дошао близу трећега моста, отпоче паклена паљба из турских топова,митраљезаипушака. Наша артилерија отвори такође страховиту ватру на турске батерије, митраљезе и пешадију да би тако заштитиле надирање наше пешадије. Небо се

проламало од страшне рике пољских и градских топова, који су давали основни тон у самртној музици митраљеске и пушчане паљбе. Настаде хаос и пакао. Тешко је описати величанствено кретање наших војника у овоме страшном урагану, који заглушаваше. Један стари новинар, који се у близини задесио, рече нам сутра дан, да он не би никад веровао, да војници могу ићи тако стојички под пљуском непријатељских граната, шрапнела, митраљеских и пушчаних зрна. Он би, вели, сваки опис, који би верно представио овакво држање наших војника, сматрао само као песничку машту. То не беху војници, већ просто машине без осећаја. Шрапнели су трештали по насипу: над главама, испред и око предњих редова. По неколико тренутака остану војници обавијени димом од распрснутих артилеријских зрна. Све су очи из позадине упрте у те беличасте кугле, надајући се да ће видети само гомилу меса кад се буде дим растурио. Дим се полако диже и прво се спазе војничке ноге како се одмерено и по такту дижу а затим се виде и сами војници, како са рукама у џепу одмичу даље и даље, не застајући нигде и не погибајући се под праском турских шрапнела. Јадна децо! Они, који бише оборени гранатом, падаху с насипа у воду и више их никад нико и не виде. Што се више прилазило Турцима, дим од барута беше све гушћи. Редови су се један за другим губили у том бездану магле и изгледало је, да се више нико неће вратити из тога пакла. Озбиљни, бледи и величанствени кретали су се наши редови све даље. Турци нису веровали својим очима и мислили су, да им се своји војници приближују. То су фантоми! то не могу бити људи! Поједине гру-