Илустрована ратна кроника

Св. 27.

Обистинила се дакле она јучерашња вест, да је Једрене пало. Пуцњава и вика по Солуну трајала је све до у дубоку ноћ. Грци, и униформисани и цивилни, држали су се, разуме се врло мирно, сасвим хладно, али је весеље по вароши ипак било веома бурно. Солун се на један мах изменио. До јуче у подне нисам могао видети нигде ниједног бугарског официра и војника; све је то седело негде повучено, док ниједног корака ниси могао да макнеш, а да не наиђеш на грчког официра и војника. А синоћ су наједанпут и Бури измилили на улицу — шетају, седе по кафанама, пију и певају. И тек од синоћ се лепо види како су Грци ситни и слаби љуци: од сваког овог плећатог здепастог Бугарина могао би два Грка истесати. Али ма колико Бугари пили и певали, опет се та њихова граја губи у једној другој граји. Пад Једрена пробудио је весеље и код наших војника, и и што синоћ дуго нисам могао да заспим, томе нису били криви толико Бугари, колико наши Срби, наша српска песма и наша српска ларма по свима солунским кафанама. Понегде се наш војник веселио заједно са бугарским (водећи ипак пр ву реч у том весељу), али су у већини случајева Срби били и дрекали за свој грош и дока зивали и том приликом колико су искрене присталице балканскога савеза. Само, на који су се начин после ти весели војници вратили у логор и како су се успели на своје лађе, то је питање на које не умем да дам одговор. И за многе наше официре; био је пад Једрена, разуме се, разлог и повод, да се врло доцкан у ноћ врате у своје станове — свакојаке приче круже данас у нашем кругу о њихо вим ноћашњим подвизима, приче које се наравно не мећу у књиге. Него они и иначе,

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

у обичне дане живе прилично весело, и без много бриге полазе у овај нови рат. А при томе показују такође особину, да се врло лако снађу у новој ситуацији, исто као и наш сељак. Особина та огледа се врло лепо и у томе, што је српски официр свуда врло радо виђен гост. Доказа ради, само пример два: Сваки од нас осуђен је овде у Солуну на гладовање, јер не можемо да једемо јела на овом њиховом смрдљивом маслу. Ја сам то још из раније знао, јер сам живео у Турској, али сам знао и како ћу се помоћи. Има наиме тамо на кеј\', до рибље пијаце, једна јеврејска гостионица, у којој се не кува на маслу и где се може јести дивна риба и пити одлично вино, и ја сам разуме се, већ првог дана отишао на ручак. То је било у понедељак у подне, и тог дана били смо од српских официра једини гости газда Варсанови ја и др. Херцог. Али већ сутрадан било је тамо пуно наших официра; у среду је јеловник већ написан на српском језику, а синоћ је тај Версанов ресторан изгледао као чисто српска официрска касина и један наш војник, армуникаш по занату седео је у дну сале и свирао и певао српско-мађарске песме,

Сгр. 221.

без којих се наше српско весеље не да замислити. Или други пример, за који сам данас дознао од једног љубазног артиљеријског мајора: Официрски кОр једне наше батерије (наравно нежењени чланови његови) ухватили су везу с једним овдашњим „пансионом". Већ су недељу дана овде, дуго им је време, па свраћају тамо вечером на пиће и на какву такву проводњу. И за то неколико дана стекли су у том дому толике симпатије, да им је газдарица његова синоћ изјавила: „Можете да попијете свега по флашу пива и по кафу, нншта више, скупо је код мене пиће, па што да бацате паре". И одиста, веле, с том једном флашом пива седели су тамо до 3 сата после поноћи. Кад су ми данас причали, одобрили су ми, да саму ствар споменем у своме допису, само су ми узели реч да нећу рећи која је батерија у питању. Скромни неки људи Кад малочас споменух оног хармуникаша, паде ми на ум опет једна ситница, која лепо показује с колико много хумора полази наш официр на Ска дар. Дакле тај војник — армуникаш и није никакав војник; то је један сасвим обичан армуникаш у цивилу, који је наше артиљерце толико пријат-

Састанак српске и бугарске војске под Једреном