Илустрована ратна кроника

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 27.

№« & "АШ:

■ 31

Заробљени Турци на ћемовском пољу код Подгорице

пљускивали сам небесни зенит; она је јаукала, фијукала, врила, пенушила, кипела; а њени пламени кључеви достизали су до самога свода небесног. Најпре се разјапе страховита огњена ждрела, па онда из њих, муњевитом брзином, бљуну пламени букови, који својим распрскавајућим материјама покрију цео простор око нас и над нама. ...Шта Давалагири, шта Кордиљери, — то су према џиновским валима овога помамљеног топовског пламеног океана — мајушне борице, што их вечерњи зефир набира на огледалцу каквог тихог језерца. Па онда, она писка, оно фијукање из грла 700 топова, она демонска помама хоће из темеља да покрене и земљу и васељену; па оно језовито проламање артиљеркје као да је испуњавало читаву васељену. Наједаред као да нека надземаљска сила целу земљу из темеља заљуља... Најпре као да се милијон громова у један душак проломи, и за тим нам се учини, као да се цео овај пламени океан у једном трену ока на двоје расцепи, или боље рећи, као да некаква паклена неман из њега разјапи своје џиновс* е чељусти, у намери да цела небеса пождере, али у исти мах, рекао бих, изто га живог ждрела покуља цела ватрена утроба овог земаљског чудовишта од огња и пламена, па се окда стаде цепати у хиљаде хиљгда пламених стубова, који се џилитнуше као неке страховите илузије право горе небесном зениту и ту се о њ разбише о милионе блештећих пламенова те њима покрише цело небо, док се не спустише на земљу више наших глава... Боже, ја страховит ли је то призор био!... То беше одиста неки чаролијски, не него бо-

жанствени ватромет са хиљадама хиљада ватрених стубова, обојених тисућзма разноврсних боја, о којима, кућо моја, ви сви остали, што тада нисте били под Једреном, ни појма немате. „Дивно!", повика мој ратни друг Јовче, хотелијер код »Оријента«. »Ово је српска артиљерија запалила турски магацин, са артиљериском муницијом, која сада експлодира« — одговорим му ја... Жујо.

Ужичани на мору Из београдске „Политике" Солун, 25. марта (Свршетак). Као што рекох, прилагоди се наш сељак брзо свакој ситуацији. Овде у Солуну сваки је само у први мах забезекнут. Кад ма где на улици сретнем нашег војника, па му на лицу видим да је зачуђен,унезверен, ја одмах сигурно знам да нема још 2 сата како се скинуо са воза; после тога времена већ је сасвим друкчији, сасвим хладан, миран, потпуно свикнут на ово невиђено чудо, што је за њега Солун. А а први мах мора, сиромах, да буде унезверен. Сваком оном, који није одлазио далеко из Србије, мора да стане дах кад западне у ову паклену вреву, што по цео дан

влада у чаршији и у центру ове левантске вароши. Мене та гужва много подсећа на Италију, на приморске вароши талијанске, и ако у њој има и понечега великоварошког у европском смислу те речи, и много чега чисто источњачког. Ко нема посла, тај сво време проводи пред кафаном на тратоару. Али како је човек у стању да више од пола сата проведе тако седећи пред кафаном, ја то не разумем. Једног јединог тренутка нема он ту мира да чита новине, или да гледа на улицу, и на море или да разговаоа. Густи ројеви најразличитијих адраповаца налећу без прекида на њега нудећи му своју услугу или своју робу. Један проси, други хоће на силу да му чисти обућу, трећи му нуди на продају цигаре, четврти жигице (3 кутије за маријаш) пети бријач (за 10 гроша и бријач и цео остали прибор за бријање), шести ћилим („прави персијски" — за 30 гроша), седми златан сат (за 25 гроша), осми официрски корбач (за 8 гроша), деветичоколаду, и тако редом, без краја, без једне минуте прекида. А при свем том једни се деру колико им грло доноси, а други све шапућу (опет разуме се) оне пропалице што човеку на уво нуде нешто »фино, младо лепо". И све то може човек пола сата још и да издржи, али онда мора да хвата пут и да бежи, јер ће иначе изгубити и оно мало нерава што му је за остало, јер је цео центар Солуна, цела чаршија само један непрекидан такав вашар, кроз који се теже гурати него кроз порту топчидерске цркве о Петрову дне. Па ипак, покрај свегатога, наш се војник за врло кратко време, за сат и два некако предометне, и тада га видите како се мува кроз тај Солун, како говори нешто са тим људима, како пазарује свашта којешта, као да је од малена у њему.