Илустрована ратна кроника

Св. 29.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр: 235.

рала сем врховног, који носи титулу „војводе", која се добија за ванредне услуге у рату. Официри су врло вредни и образовани. Војници су људи налик на наше брдске тобџије. Они су необично јаки и снажни. Чак и они из трећег позива, који су навршили четрдесету годину, ретко побољевају и ако врше врло тешку службу, чувајући под највећим непогодама и ведрим небом друмове и железничку пругу или вршећи друге напорне радове. ГубИТЦИ И Оолиице. — Страховите бројеве добих. За време овог рата од једног месеца Срби су имали 10.000 мртвих и 30.000 рањених. За лечење рањеника отворене су величанствене болнице у освојеним варошима и у Београду. У овој српској престоници има 18 болница за војне обвезнике оболеле и рањене у рату. Ни у једној од тих болница нема једне професионалне болничарке, пошто су српске жене и девојке из свију друштвених редова саме примиле на се ову 'тешку дужност и врше је необичном марљивошћу и савесношћу. Војничка болница у Београду прави је узор једне модерне болнице У њој су уведени сви проналасци и изуми клиничке науке. За њу говори најбоље факт, да је од 15.000 болесника умрло у њој свега 40, и да је само један рањеник ампутиран. Том болницом управљао је млади чешки лекар из Прага Једличка, који је похитао словенској браћи у помоћ и задужио Србе на вечита времена. Јевреји. — У Србији као и у другим балканским земљама, живе многи Јевреји, шпанског порекла, који још говоре кастелијанским наречјем и интересујусе за ствари у Шпанији. У Србији су ови 'Јевреји врло уважени због њихове вредноће и интелигенције, а нарочито што дају несумњивих доказа о њиховом патриотизму и јунаштву у овом рату. Један каплар Јеврејин, био је кумановски јунак. Шпански јунак по својој неустрашивости... а Јеврејин по рачунању. Посред кише од танади, он, видећи да заставник паде у срце погођен и да неки почињу да узмичу, зграби он заставу из руку клонулог хероја, и повика громко: „Напред, браћо!" и полети у турске шанчеве. И тај подвиг био је пресудан за битку на том месту. Кад је главнокомандујући, престо- ' лонаследник Александар, за то сазнао, нареди, да му се доведе тај Јеврејин, и упита га:

— Шта си осећао кад си то урадио? — Краљевско Височанство, ја сам у видео само то, да је сигурније поћи напредјош двеста метара, но вратити се натраг неких осам стотина метара. Сељаци. — Ја и пуковник Ечагије срели смо у освојеним крајевима једног старог сељака. Српски официр, који је био с нама, упита га: — Шта ћеш ти овде? — Дошао сам да видим сина. — А јеси л' га видео, и је ли здрав? — Хвала богу, здрав је. Али сад кад сам видео ово што је урадила и какве је земље освојила наша војска, не бих жалио и да је погинуо. — Побеђени. — А Турци? упитах г. графа од Картагена. — Турци су се добро борили, али су били несрећни. Турски аскер је храбар и исправан у рату. Он не чини свирепства. То чине само Арнаути. Ови су нељуди и зверови, и заслужују своју судбину То и многе друге интересне ствари, испричао ми је граф од Картагена. Утисак, који је он на ме тиме учинио, велики је, и ја му од свега срца захваљујем, што ме јеупознао са опстанком једног народа коме у историји људске образованости предстоји тако сјајна будућност. Алесандро.

ИЗ ОКАДАРСКЕ ЕПОПЕЈЕ После 72 сата борбе. 11. фебруара. Прошла су два дана примирја. Некоја одељења артиљерије пуцала су, да се међусобно оштете, али је

пешздија мировала. Билаје без снаге од дуге борбе. Кроз три дана, кроз 72 сата војници су непрестано истрајали у ватри, јуришали, одбијали )урише иапалили су више од 6 милијона метака. Турци нису имали ни чзсак одмора, ни капље воде ни комадићка хлеба. Сва помоћна служба је укинута,да буде на шанчевима на располагању што већи број војника. Остала је једино санитетска служба и она за добаву муниције,јер се није мислило, да ће битка трајати три дана и три ноћи. У некојим је шаторима била по која врећа брашна, што су га војници јели онако на шаке. Али више него глад учини сусталост. Кад је мрексиноћ на Бардањолу дат знак, да престане ватра, сви су војници попадали на земљу. Једвасусе могле сместити страже. Војници нису тражили више ништа, нису изразили никакве жеље, него су се срушили на свом месту, павши у најукоченији сан, спавали су међу дармаром у побирању рањеника крај батерија, које су још сипале ватру. Кад су војници са Тепе-а, који се до сада још нису борили, дошли на Бардањол с хлебом, имали су муке, да међу мртвима нађу живе другове. Официри су имали великихмука, кад је требало измењивати страже. Тек претњама су успели дигнути војнике. Видели су добро, у каковом су им стању људи, али су се морали бринути за страже, Један официр је лепим хтео предобити војника да се дигне и да пође на стражу. Војник је одговорио неколико речи, али увек са затвореним очима. ^— Дигни се само за по сата, онда можеш опет до сутра спавати. — Не могу —одговарао је војник. — Знај, ако ме не послушаш, мо жеш бити стрељан. — Знам али не могу — и не

Црногорци ушанчени пред Скадром