Интереси српства. Књ 1 и 2

212

леж и преступе; ви можда знате, да се та резерва огромно увећава, чим наступе познате периодичне кризе економске; ви можда знате, да у Белгији и Енглеској општине морају грдне жртве да чине издржавајући лилостињом ту сиротињу, а можда чак и то знате, да сваки десети човек у Белгији од те милостиње живи, и да немаштина сваке године прогони из Немачке у Америку стотине хиљада људи, па се чудите и не можете себи да објасните, како то да се ваша ћиФтинска осећања не буне против те непродуктивне милостиње, а силно буне против — права на рад!!

Ви даље знате да друштво, чинећи милостињу, поклања, дакле даје без накнаде, то јест уступа на, непјоизводан потрошак материјалне намирнице, и да се то у економском језику зове глупо харчењео и бацање богатства. Ви добро знате, да признати радничком народу право на рад значи за друштво дужност, да му, не поклони, већ само позајми средства за продунтиван рад, == па ипак ви пристајете да се даје милостиња, а противии сте араву на рад!!!

Ви то себи не можете да објасните, и јамачно то своје прохтење приписујете доброти срца свога, — јер одиста поклонити већа је жртва но позајмити. Ви поклањате а не позајмљујете. Ох! да добра срца !

То је у толико пре веровати, што ви нисте рођени на западу, нису вас одгајили језуште, нисте задахнути класинским духом, та ви сте Србип, демократа ! Јест, ви сте можда искрен либерал, а то ће рећи слободњах, хоћете слободе своме народу, дакле и напретка; ви сте можда искрен напредњак, хоћете напретка своме народу, дакле и слободе али ви се ипак страшите да признате право па рад, јер слутште да би нас то — далеко одвело! Ако је тако, онда то већ није више „у толико пре веровати,“ него је у толико теже веровати, да ви пристајете