Интереси српства. Књ 1 и 2

о = о

1884 год. по берлинском Арајицајтуноу, ниже изложени разговор Бисмарков са послаником Винтхорстом на вечерњој забави код Бисмарка.

Из тог разговора види се, да је Бисмарк потпуно свестан логичких последица и закључака свога, тврђења.

Винтхорст примећује Бисмарку да је израз: право на рад „опасан и да лако води неспоразумљењу,“ „али је Бисмарк Чан остао при своме, што се тиче права на рад“ и још је додао, да је право па рад признато и од данас још важеће; пруског земаљског права (Папдтесће), само у Форми милостиње, а он, Бисмарк, држи да је рад достојнији начин да се радницима помоне, и да им се тако обилатије помаже.

Винтхорст је рекао да он сматра социјалнореформаторске тежње цареве као највеће дело његово. Бисмарк је на то приметио да и сам цар о томе тако мисли. 2

Винтхорст је пребацио Бисмарку да у својим

социјалним реформама веома брзо јури (2. зЕ товећ

уогапапсећеп), а Бисмарк му је одговорио, да први министар па дуженост, као и вођ локомотиве, да се стара да се машина непрестано лоожт.

Винтхорст се побојао да раднички одбори при обезбеђењу радника од несретних случајева (Атђенег-Апззећ ве ет Фег ОптаПуегвтећетшо) не послуже као огњишта социјалистичке агитације, а Бисмарк му је одговорио, да при таквим ИЕ вама „једнакапилљтица демократског зејтина неликоди“ =

У седници немачке скупштине од 15 марта 1884 године рекао је Бисмарк ово:

„Чим држава ову ствар (обезбеђење радника) узме М своје руке, а ја ПИСЛАЛ да је то трена Ду ИСмост, то треба искључно она сама да је регулише, нити је њој слободно да икакве користи, отуд вуч6, већ да свуколику користе отуд сиротињи остави.