Истина о Македонији : одговор на Хронов клеветнички спис Народност македонских Словена

видео ни стотинити део, може закључити из рукава мога „Пећавина“, да нисам ни биоу Пећи. Међу тим је већ и г. Вергани учинио пажљивим Хрона на његово злобно подметање, рекавши му: „кад би се какав Чех из Чаславе, са својим усправљеним носом, фотографисао у Грацу са штајерскам шеширом на глави, онда, ваљда, нећете написати под слику: „Штајерац из Граца“, него у крај њем случају: „Чех из Чаславе у штајерском шеширу“. На ово је Хрон приметио, да сам онда и ја требао ставиги: „Србин из Цећи у призренекој ношњи“. Метина, да би ово било много тачније, али из тога, што сам се ја послужио кратким означењем, не могу се изводити онакви закључци, као што су Хронови.

Овај такође сумља, да сам био у Дечанима, јер -—— вели нисам тамо фотографисао. На ово морам још једном напоменути, да нисам више уза се пи носио Фотографског апарата, јер прво: беше ми већ нестало приуготовљених стаклади, а друго: да ово и није било, то бих се добро чувао ФотограФисања у Ђаковици, Пећи, или ма где у оној околини! У ошште, предузео сам пу, товање у Пећ п Митровицу под врло чудноватим околностимакоје не смем из ближе објашњавати, ако нисам рад, да испоставим турској (одпосно арбавашкој) освети људе, који ми учинише разне услуге, а који живе у оним крајевима. Из ових разлога био сам принуђен, да Дечане и патријаршију посматрам само с поља, јер ми моји пратиоци претставише, да би посетом калуђера, без сумње, привукао на себе пажњу и по свој прилици доспеб у затвор. Ко, дакле, чита моје дело, тај ће наћи, да нисам нигде тврдио, како сам био у Дечанима, и у патријаршији, него сам вазда говорио, како сам био пред Дечапима и у Шећи (а патријаршија стоји ван месла).

На против је разлог, који је по Хроповом причању њему сметао те није отишао у Дечале, просто сметан. Он каже: „да му није пошло за руком сломити непријатељско држање становника села Иетинића“. У својим путничким Фељтонима, који су иначе пуни самохвалисања, претеривања, нетачносли и извртања, булазни Хрон о племену Иетинића. Тек кад сам га ја упозорио, да су „Истинићи“ само име негог засеска од неких пет кућа (где не живе Арнаути негомухлмедовеки Срби)и да је ово место прилично удаљено од гута, тек онда је Хрон заменио реч „племе“ са називом „село“. Али његов изговор ослаје за то ипак смешан.

Али баш је красно Хроново тврђење односно мог пута из Пећи у Митровицу, за који вели, да изгледа „неверовага:“. Са већим правом могао бих ја овако нешто навести о Хроновом пу-

товању, које је преко „Дјевичке“ и „Чичавица“ — планине одјахао за један дан путем из Шећи у Митровицу — даљину од 60

километара, не рачунајући при том грдне савијутке, које пут прави, као ни спорост јахања побрду. Други пут, на коме је Хрон, по свом причању — навршио ово вештачко дело, остаде мени и мојим пратиоцима непознат. Бар ни један од њих није ништа приметио, кад сам изразио намеру, да ћемо јахати преко Студенице у Рибаре крај Ибра. |