Историја српских железница : 1850-1918

ХХХ

сачињавају уредбе и правилници за оне који незнају неки страни језик. Иначе немачке и француске књиге су извори на којима се најчешће напајамо железничке науке. Железничка самостална лела су у нашој држави заиста ретка као детелина са четири листа. Сам железничарски позив је такав да се свакодневно троше силни напори на редовну дужност да би се имало довољно времена за научно истраживање и самообразовање. Остаје само професорима техничких факултета да нас обрадују, с времена на време, са по којим стручним железничким делом. А већ о неком проучавању наше даље и ближе прошлости, да би се показала улога железница у нашем националном животу и значај многих знаних и незнаних за стварање и организовање наших железница, __ о томе нема ни помена. Треба волети железницу па јој посветити оне часове који су одређени добро заслуженом одмору. Треба се уздићи изнад свакодневних интрига, ДВОЛИЧности, подлости и себичности, да би се човек попео на висину одакле ће гледати на догађаје и људе мирно, без осветољубља, чисте савести, мислити и писати. Друкчије се не може прикупљати грађа и писати ма која била врста историје. Историја је, свака без разлике, анализ људи, њихове делатности и савести. Појава књиге Г. Арнаутовића о историји наших српских железница јесте добро дошла да нам покаже, да има још међу нама оних који су одани железници, који је воле и који желе да у границама својих напора допринесу њеној величини и одају пошту њеним неимарима. Железници, држави и нацији се не служи само вршењем власти већ несебичним пожртвовањем и делима која остављају трага.

Један од највећих француских филозофа Огист Конт рекао је негде на једном месту неког свога дела, да је циљ историје још _ „да одбаци неодређене и наметнуте идеје како би остало више места за исправне и велике идеје“. То што важи за идеје мислимо да важи и за људе. Историја свакога поставља на своје место или уопште не помиње. Само кроз призму историје светле људи својом енергијом, несебичношћу, пожртвованошћу и зналаштвом. Некадашње силе, а ситне душе и мале памети, остају често и непоменуте. Прелиставајући историју читалац се каткад изненади, како је могло да се деси, да на великим положајима буду људи који никаквог трага нису оставили сем избледелих слика у породичним домовима! Ми, савременици трагичне и судбоносне данашњице, сведоци смо подизања и падања многих. У тој вртоглавици многи се заборављају и верују у своју неопход-