Историја српских железница : 1850-1918, стр. 50

10

немо неколико великих напора Аустро-угарских и да их анализирајући, покажемо колики је утицај имала Аустро-Угарска на економски и политички развитак Србије, која се, својим географским положајем, нашла на путу њених интереса, њених жеља и политичких циљева.

Члан 25 Берлинског уговора каже отприлике ово:

„У сваком случају, да би се осигурао опстанак новог поли»Ттичког стања као и слобода и сигурност саобраћајних линија, „Аустро Угарска резервише себи право, да одржава гарнизоне и »да у својим рукама држи војничке и трговачке путеве на цело„купној територији овог дела старог босанског вилајета, у том „циљу влада Аустро-Угарске и Турске задржавају себи право да „се споразумеју о овоме детаљу.“

Дакле овај чланак уговора који је дао овлашћења АустроУгарској да постави своје гарнизоне, према своме нахођењу, у Ново-Пазарском Санџаку, давао јој је такође право да окупира и управља за неодређено време и Босном и Херцеговином.

Према томе, ситуација је била врло интересантна и изванредна. Ново-Пазарски Санџак, као што је познато, налази се на путу ка Солуну и ако се томе дода још и то, да се налази на природном путу који силази из Босне преко Старе Србије и Македоније ка Солуну, као што то малочас рекосмо, онда се може 'одмах појмити да је сан Аустро-Угарске био већ остварен. Она се одједном, на овај начин, нашла на путу за Цариград и Исток. Она је одмах добро схватила економски и стратегијски значај ове нове позиције и већ је потпуно веровала у свршен чин своје завојевачке политике. Она је већ имала готов план, унапред, како ће остварити комерцијалну експлоатацију својих нових покрајина. И прва јој је брига била да сагради железничку пругу која ће јој у многоме олакшати везу са балканским земљама.

У исто време постојао је још један члан Берлинског уговора а то је члан 10. који је наређивао довршење линије турских железница и њихово везивање са будућим српским железницама а са овима и са аустриским железницама.

Узгред буди речено, овај члан уговора оборио је лукаву комбинацију Енглеске која је енергично потпомагала идеју Султана турског Абдул-Азиса, још од 1868 године, да сагради железнице кроз своју империју на Балканском полуострву.

Да би регулисали детаљно наређења овог члана 10 уговора, у Бечу су се састали делегати Турске, Аустрије, Србије и Бугарске и они су потписали конвенцију која је утврдила везивање