Источник

Стр. 42 ИСТОЧНИК Бр. 3

и закупили у Турака. Јер, ко се хтјео крстити, тај је морао плаћати и глобљен бити; нити су Турци много марили: како се ко крсти: да ли са оним крстом кога о. Антун и њихов архив назваше: „крњавим крстом", „троножцем" и „саџаком", или са пет прста — по римски. — Осим тога, Турцима је ишло у рачун и у политику: да се једнокрвна браћа гложе и свађају [.ади разлике у вјери, како би могли и од једнијех и од другијех што више новаца награбити. А што се тиче притисака и „п о дј а рм ље ња", било је такијех — и још горијех и са друге стране на наше — „влашке" патрике и владике и редовнике, те је због тога вјерскога „подјармљења" и „притиривања" под свој „КкЛ до 100.000 православнијех душа одселило се у Русију, при М. Терезији, јер је народ видио: да му је зло било под некрштенима, а још горе под крштенима! па „ни куд мајци ни куд у ђенере". И то се догађало под кршћанским владаоцима и владаркама, и са њиховим јавним и тајним „оправама". А хвала Богу и то знамо: да су запад и Ватикан покрећали на исток, — ништа мање него о с а м великијех крсташких ратова и неколико мањих на Босну, а све у намјери: „да туђе стадо притирају" у свој тор п у своју КН, и под своје „подј армљење", о чему овдје није мјеста говорити. И нама је жао, што се и оволико удаљисмо од озбиљнијега предмета, — поводом књиге о. Антуна Кнежевића. И дај Боже, да се она времена никад више не поврате ни у Жумберку ни у Босни ни нигдје! Ми смо сви по Христу Богу — браћа, а по словенској крви један исти род и једна кућа; а у Оца небескога „многе су обитељи", пак ће он знати: гдје ће кога смјестити, н којој конфесији првенство дати. Још ћу овдје нешто да исправим о. Антуна Кнежевића као историка, јер виђу да у описивању догађаја није хпГаПМе. У закључку своје књиге он је казао: да је потоњи везир босански Афиз-паша био „Бошњак", и да је он „преко Зенице водио главну војску против Филиповића, па био уфаћен и од њега помилован", док жфутим ми, који смо били ближи личностима и догађајима — знамо: да Афиз-паша није б ио „Бошњак", и да он није предводио никакву војску ни против кога, него је сједио у Сарајеву и борцима наредбе издавао (а све по тајноме упуству из Цариграда!) Он је само са депутацијом пошао у Зеницу до Филиповића да га понуди на мирни улазак *под некијем условијама), па је ради своје сигурности остао с Филиповићем и шњиме је и ушао у Сарајево; а одатле отпутовао даље у Цариград. Христифор 106(1.-1678. год. (Не спомиње га Неологос). На једном јеван|»ељу у сар. цркви има на крају ова записка од 1668. год.,