Источник

Стр. 02

источник

неће довести. 'Гако, кад бих ја с лађе, спремне за вријеме буре да потоне, бриасљиво спуштао своја блага у лађицу за спасавања, а сам не бих спустио се у њу? на што би послужила моја блага, избачена из пучине валова, кад море, сваки час може прогутати мене самога? Тако баш исто поступате и ви, безумници, које Господ хоће да исчупа из пропасти гријеха, који све упропашћава. Ви осјећате кад-што, да вам ноге поклецају; ви се опомињете, да ће брзо можда наступити смрт, и овдје баш почињете узносити Богу молитве, кајати се, старати се да загладите ваше пријеступе, дајете изнуђену тим путем милостињу, но да ли само то? . . . Ви сами, привезани сте ватем обљубљеном кумиру, вашој грјешној страсти, вашем имању, које не можете понијети са собом, ви чекате, да посљедњи талас, талас смрти, однесе вас далеко од Бога, у вјечну бездну! Дакле, најглавније и неопходно у дјелатности добрих и вјерних слуга, то ј е предавање свога срца Богу. па такав начин, да, ма куда ми полазили, у каквом се год кругу кретали, да би свуда служили Богу. Нужно је, браћо, да би сво наше биће било проникнуто хришћанским духом, т. ј., да свјетска дјелатност не само не противурјечи духовној, него да би била сасвим проникнута њом. Тајна је моћнога живота то — никада се не удвостручити, небити раздјељеним. Нужно је, браћо, да вас ја свагда и свуда нађем једнакима у вашим службеним дјелима и работама, у вашем породпчном кругу или у цркви, гдје ја овај час с вама бесједим. Треба да имате не двије савјести, не два срца. — Треба да буде јадан живот, који тежи ка једној цељи, и само при том услову наша дјелатност биће плодотворна, и таланти ће се у нашим рукама умножити. Тада мјесто тога, да питам: „какво бих религиозно дјело ја могао отпочети? П1та могу учинити особито?" ви ћете почети по хришћански испуњавати оно, ка чему сте позвани, били сиромашни или богати, ништави или велики свјета овога, били ви судије или трговии; раденици, слуге или другога звања и положаја људи. Ох! ја добро знам, да сва занимања не допуштају одавати хвалу Богу у једнаком степену. Има такових, која су заиета грешна, има такових. гдје се лаж јавља главним условом успјеха, а разврат главном циљем. Од оваких занимања нужно је ослобођавати се, да можемо спасти своју част и своју душу. Ностоје такова занимања, која сама по себи немају никаквога правог одношаја ка елужењу Богу. Такова нужно је испуњавати у хришћанском духу и старати ее да избјегавамо њихов хладни утицат, дијелећи од свога времена и евојих средстава све оно, што је можно посветиги бољој цијељи и назначењу чисто хришћанском. Но ја опет понављам: сви наши напори треба да теже томе, да можемо испунити по хришћански оно, на што смо позвани. Може шта више да се догоди, да какво дјело, свјетско и свјетовно успјешније послужи Болу, но дјело, као што се види, за душу спасоносно. Навешћу примјер. Једном човјеку са срцем пуним вјере и љубави, коме Гоепод даде велики дио земаљсках блага, догоди се да се пресели у један од забитих предјела земље, међу просто станевништво, које је сасвим разорзно сиромаштвом и незнањем. Каквим ће средетвима почети тај човјек подизати народ, у коме му је суђено живљети? Он би могао са оним средствима, којима располаже, саградити великољепни храм. Но човје« тај осгавља то дјело самоме становништву, јер за њега ће бити важније да види у том грађењу евоје топло учешће. Оад подигнути од њега самога тај великољепни поменик не би застрашио људе од оних искушења, која се рађају сиромаштвом. Људи ће се ти молити Богу док су у скромнијем здању. Човјек овај могао би подигнутн пристаниште, отворено прибјежиште за све страдалнике-паћенике. Но он и то не чини.