Источник

Бр. 12

ИСТОЧНИК

Стр. 187

Пнсмо, које заповиједа дјеци, да лоштују оца и матер, и које им за то обећава дуг живот (Исх. XX, 12; Јефес. VI, 2—3) и у опште свако добро и срећу. Норед тога, са гледишта св. Писма, тако владање дјеце по примјеру владања самога Господа, који се покоравао својим родитељим а (Лука П, 51), на првоме је мјесту праведно (Јефес. VI, 1), као одуживање дјеце родитељима за оно, што су ови њима прије давали (Сир. VII, 29—30; 1. Тим. V, 4), а на другом је мјесту угодно Господу (Кол. Ш, 20; 1. Тим. V, 4). Друкчије пак владање и поступање дјеце према родитељима преступно је и грешно. Вријеђање родитеља од стране дјеце по закону Мојсијеву кажњава се смрћу (Исх. XXI, 16). То Мојсијево узаконење напомиње и сам Господ са укором својим слушатељима, којима је то говорио (Мат. XV, 4 и даљи стихови). П1то се пак тиче одношаја између саме браће, између сестара. изме^у браће и сестара, ти се одношаји разумију и сами по себи. Браћа су и сестре гране једнога дрвета, и с тога је блискост њихова једнога према дрргоме сасвим јасна и разумљива. Разумљиво је и то, да њихови међусобни одношаји, због те блискости, требају бити проникнути искреном љубављу. А пошто су браћа и сестре једни старији а други мла^и, то и одношаји првих према пошљедњима слични су одношајима родитења према дјеци, а ових других, као дјеце према родитељима; из овога се виде и њихова узајамна права, дужности и т. д, Но када се браћа и сестре по природноме осјећају ме^усобне љубави увијек иотпомажу при узајамном напредовању у свима приликама живота (1. Тим. V, 4. 8), то се из истога разлога не ослобо^авају ни даљи сродници од сличних узајамних одношаја, и ако су они због страних иримјеса, између себе различнији него први. Свакако дакле и у овоме случају треба имати на уму ријечи св. апостола: {1ш,е же кто сеои ^т*., ПДЧС Ж1 IV ПрИСНК1Х"К не Пр0ЛШШ/1/ЛГП\, К'крК1 КкерГЛСА еств, и шгкрнаги* горшји естк (1. Тим. V, 8). И када би поменути одношаји постојали (што је на жалост у наше вријеме ријеткост) изме^у браће, сестара и сродника, тада не би било ни зависти, ни препирања о нашљедству, нити ичега сличнога. Ми смо говорили о узајамним одношајима између чланова породице: браће, сестара и т. д., претпостављајући, да ће се код лица> која у брак ступају, и дјеца рађати. Но ипак ово пошљедње увијек не бива. Како треба гледати на бракове, који су обилни са дјецом, а како но оне, који су без дјеце? Још из старозавјетних времена утврдило се мишљење, да су дјеца видљиви знак Божјега благоволења према супрузима, а када ко није имао дјеце, то се сматрало као јавни знак Божјега негодовања. Све је то, разумије се, у самој ствари тако;