Источник

источник

Стр 211

н квЕДосте /Иене (т. ј. разумије се: сотвористе едино/и8 си\"к крлтји ^иоих^к линшихтч. Мат. ХХУ, 35, 40). И св. апостол Павле. савјетује да се гостопрпмство не заборавља, говорећи: страинолншА н? закмваите, додајући, да су неки тиме, и не знајући, примили анђеле на конак (Јевр. XIII, 2). Свети апостол под некима разумије Аврама и Лота. Сваки дакле од нас, поред тога, што ће према апостоловим ријечима учинити дужност човјекољубља, још може из гостопримства извући себи неку корист, као што су је извукли речени мужеви. Но најпослије, дешава се и то, да се гостопримство злоупотреби, али такових злоупотреба бива свагдје, и оне ни мало не утичу на суштину саме ствари. Што се тиче дружевних (пријатељских) веза и одношаја изме^у искрених другова, то се исте практикују и сада у доста великој мјери Још у старија времена сасвим су добро схваћали суштину и велики значај тих дружевних веза. Велики Аристотело посветио је ријечи о пријатељском друговању (ср^а) већи дио своје етике (науке о моралу). Друговање је нека добродјетељ или бар нешто, што са њоме стоји у тијеснеј вези. Оно је по Ариетотелу сидро (котва-ленгер) наде за човјека у бпједн и несрећи, веза за младеж, лијек у изнемоглој старости; при друговању свака нужда и потреба ишчезава сама по себи. Ми волимо што је добро, угодно и корисно. Црте су дружења: желење добра, или љубав једне особе другој, која је (т. ј. љубав) побуђена тежњом да се у вољено] особи, или уз припомоћ исте, постигне и добије нека корист, или угодност, или добро („благо"), — за тим, узајамност, која треба да се очито показује од обију страна. Угодност или корист, које се налазе у основи друговања, не могу га учинити дуговјечним, јер када нестане могућности да се помоћу дружења постизава једно или друго, тада нес-тане и дружења и т. д. Право и истинито друговање има у основи својој тежњу људи да постигну добро. Право је друговање ријетко, као што је у опште мало у истини добрих људи, који су за њ способни. Узвишени поглед на друговање има и еклектик Цип,ерон. Он, као год и Аристотело, само добро и само доброчинство сматра за начело, које треба да друговање спаја и везује. Тим мислима о друговању, које су та два велика мужа исказали, додаћемо овдје нешто. Ми себи добијамо другове највише у младим годинама или чак у дјетињству. У то вријеме ми смо искренији и отворенији, него што смо допније. Ушљед тога ми можемо вјерније упознати друг друга, своје опште наклоности и остало. Чим ми, као другови, на^емо да смо н.змеђу себе слични, то и нехотично осјетимо узајамну наклоност, особито ако код дотичне особе примјетимо у друге допадљиве знаке. Право и тврдо (а не какво летимично) друговање, које је у младости почето, често