Источник

Стр. '292

Вр. 19

сати у рнјечи, ал' ти меие научи животом својим, и то је најкраснија ироиовнјед." А блажени Јероним додаје ово: Лнјеп си ти учитољ, иретерујеш у јелу и пићу а овамо учипт људе уздржљивости, тако би и разбојиик могао да кори за грабеж. Не, у свештеннка Христовог има бнти потпуно сагласје у свему ме|ју његовим ријечима, срцем и дјелом, Ако није тако, тада је боље да се и не проповиједа. Та лијепо је рекао св. Дамаскин: „ЕТли сасвим не учи, или учи животом, јер ћеш ријечима призивати а дјелом одгонити." Ево нас мало по мало и код купељи овчије — у притвору Витезде, гдје Небесни Врач пита: „хоћеш ли ;;а будеш здрав? Исповијест пред свештеником и кајање за гријехе врачевна је бања, гдје се душевно раслабљепи псцје.1>ују. Ту имамо прилике, имамо јака и снажна срества, само да га према потреби и са највећом помњом и опрезношћу употребљујемо. Амо ти долазе људи који дријемају слично „јуродивим дјевицама," па и онп, што се колебају међу ,, Хрпетом и Велијаром," а биће их, којима је пред очима и „златно теле". На посао браћо, да их доведемо. да, са псалмопијевцем, нз дубине душе своје уздахну: „Гри јех свој ка зах т е б и,и кр и ви це с в ој е н е з атај их ; рекох испови једам Господу пресгупе своје, п ти скиде с мене кривицу гријеха мојега." А то ће бити, браћо, само онда, када будемо најтачније и најсавјеснпје свршавали дужности своје у светој тајни покајања, када не будемо брзали и тим поступком народ доводили, ца исповијед сматра само за поуку формалноет. Овдје би нам биле нужне стеге, какве постоје у руској цркви, но пошто су то ствари консисторије, није умјесно да их на овоме мјесту износимо. Послијеових главних покретача у религијозно-моралном напретку пастве, дужни смо ми свештеници помно пазити, да и све друге дужности наше свршавамо, како се каже, на длаку, да бдијемо над добрим редом у цркви и парохији, да чувамо и гајимо добре обичаје, особито оне, које је црква наша тако рећи за народ ској освјештала и у души му и срце улила, а зло на сваком кораку да искорјењујемо. Данас на пр. има парохија, гдје се или не слави крсно име, то дивно обиљежје народа српскога, или се слави али не према обреду црквеном п потреби Србинове душе. Данас се код нас ријетко гдје носи свечаним начином врбица, литија на поље, а још ређе свршује се ма ло в о д оосвећење сваке прве недјеље у мјесецу за здравље, мир, срећу и благослов Божји меЗ^у парохијанима. Изостала је тајна јелеосвећења, ие читају се молитве породиљи, не има уцрковљења, а шта да речемо тек о молитви и свештенодјејству на разне иотребе? Како ће народ да заволи цркву, кад му не ћеш да благословиш сјеме за