Источник

Стр. 10

ИСТОЧНИК

Бр. 1

сане радости због слатке бесједе Господње и гдедања лнца Шегова не будећи се још, осјети, да му се утроба некако сва распала; он се нробуди и заиста осјети страпшу грижу у трбуху, која га не остављаше до смрти. — Кад би ми знали, кад би ми могли видјети прије времена, шта нас чека за гробом и у пошљедње часове живота, заиста би ми, као што говораше један св. отац, пристали на то, да цијелог вијека просједимо у ћелији, препуној гадних црои, него да пробавимо само иеколико часака у паклу. Ја мислим, да сте ви чули, продужује побожни приповједач, како је један раслабљеник, кад су му муке додијале, кроз плач молио Господа, да му прекрати страдалнички живот. —- „Добро!" рече ббному анђео, који се једном појавио, „Господ по неисказаној својој доброти пристаје на твоју молитву; Он прекраћује твој временити живот, али само под условом, пристајеш ли ти, да мјесто једне године страдања на земљи, кроз која се сваки човјек, као злато у ватри куша, пробавши три сата у паклу? Твоји гријеси треба да се очисте страдањем властитог твог тијела; ти би јоиз имао бити у тој болести само годину даиа. Тај пут досадио ти је већ на земљи; испитај, што значи пакао, куда иду сви грјешници; у ос/галом испитај само кроз три часа, а тамо ћеш се молитвама св. цркве спасти." Страдалник се замисли: „Година страдања на земљи — то је ужасно дуго вријеме! Воље ми је претрпити три часа" —■ рече он сам себи — „него годину." — „ГГристајем на пакао!" — рече он најпослиЈе анђелу. Анђео прими тихо на своје руке страдалничку душу и бацивши је у најкрајњи пакао, удаљи се од страдалника, с ријечма: „За три часа доћи ћу опет." Свуда мрак као у рогу, стиска, неки нејасни звуци од грјешничких уздисаја. који му допираху до ушију, гледање духова злобе, у њиховом пакленом одијелу, — све је то било, за несретнога страдаоца као неподношљиви страх и мука. Он је свуда видио и чуо страдање, а ни гласка радости у безграничном бездну пакленом; једне само огњене очи демонске цаклише се у крајњој тами и летише му испред очију њихове исполинске сјенке, готово да га удаве, да га прогутају и спале својим генским дисањем. Биједни страдалац задрхта и дрекну; али на његову крику одговараше само адски бездан својим умирућим у даљини одзивом и клокотањем гсенскога пламена, који кључаше и брујаше као у затворену котлу. Њему се чинило, да су већ читава стољећа прошла, од како страда; свакн час очекиваше он свијетлога анђела; али анђела не би. Најпослије страдалац изгуби сву наду у свој рај и стаде очајавати, па шкргућући зубима, застења и зарика што је могао јаче; али се нико и не осврташе на његов вапај. Сви грјешници, који су се налазили у тами најкрајњој, бијаху