Источник

Бр. 1

ИСТОЧНИК

Стр. 11

забављени сами са собом, својом властитом само муком, а ужасни демони, у адској радости с хохотом поцикиваху: „То је дивно! пару и жеравицу за нове госте!" Најпослије разли се тиха свјетлост анђелске славе над бездном. С рајским осмјехом приступи анђео к нашему страдаоцу и запита га: „Што, како ти је, брате?" — „Нијесам мислио, да би у устима анђелским могла бити лаж" — прошапта страдалац гласом, једва да се чује. — „А за што? -1 — запита га анђео. — „Како за што?" — одврати страдалац — .,ти си обећао, да ћеш ме извадити одавде за три сата, а међутим, чини ми се, да су протекле читаве године, стољећа неподношљивих мука!"... — „Та иди какве године, какви вијекови?" — кротко и с осмијехом одговори анђео — „тек је један сат прошао, откако овдје сједиш, још имаш просједити два сата." — „Како још два сата?"—уплашено запита страдалац „јошдвасата? Ох, не могу трпити, немам снаге! Ако је само могуће ако је само воља Господња, молим те узми ме одавде! Волим страдати на земљи године и вијекове, до пошљедњега дана, до сама доласка Христова на суд, само ме изведи одавде. Неподношљиво! Смилуј ми се!" — са стењањем промуца страдалац, пружајући руке према свијетлому анђелу. — „Добро!" — одговори анђео — „Бог као отац свију блага и утјехе, даје ти благодат своју." На те ријечи отвори страдалник евоје очи и видје, да је као и прије на својој болесничкој постељи. Сва чувства његова бјеху до крајности ослабила; страдања духа показаше се и на самом тијелу; но он је од тога доба врло радо трпио и подносио своја страдања, сјећајући се увијек адских мука и захваљујући за све милостивому Вогу.

Из омилитичких препарација. Проповјед на Нову годину. (Ефесцима гл. 5. и 6.). Дан за даном, мјесец за мјесецом, а година годиницу вија, и доћи ће час, драга браћо моја, кад ћемо једном морати оставити све мило и драго, оставити сву родбину своју, оставити ову прекрасну прнроду са свима њеним чарима и милотама; доћи ће час, кад ћемо очи за навијек заклопити, те више не ћемо гледати сунца ни мјесеца са сјајаним звјездицама, дивне горе, дубраве и луге, хитре ријеке, нееташне потоке, шарно цвијеће, њиве и пол>ане; доћи ће час, кад ће за нас за навијек умукнути пјесма славујева, шумор лакога вјетрића, бијесни холуј са громком пратњом ватренога грома, који су нам толико пута потресали душу, те узвикнусмо: Вм1и пи, Господи, и ч8днл ткоа ! Нама је дакле одређено вријеме, докле ћемо се задржавати овдје на земљи: ми смо само за вријеме укућани у великом Божјем дому — свијету.